Ne znam zašto vam sve ovo pričam, ali čudno je to… O svima koje volim sam napisala po neku reč. Samo o njoj nikako nisam mogla.
Provukla bih je tu i tamo kroz neku rečenicu ali joj nisam mogla posvetiti ni redove ni rime. Čak ni toliko, to malo od mene što umem a ona je meni toliko toga dala. Pa život valjda ceo.
Skoro je bila četrnaesta godišnjica. Cele sam te nedelje po glavi prebirala uspomene , anegdote, sećanja lepa, sećanja teška, ovamo, onamo a sve u nadi da će nešto na papir stati, da ću uspeti da sročim nešto vredno nje ali uzalud.
Došla sam danas kasno s posla.Vukući vazda neke kesurine, preznojena i umorna, pred vratima stana čujem muziku koja dopire s TV-a. Ulazim i kažem glasno: „Smanji.“ Na te moje reči, moj starac se polako pridiže, ugasi televizor i izađe na terasu da puši. Zna on šta ja ne mogu da izdržim, zna on šta mene može da uguši.
U našoj se kući od moje najranije mladosti petkom s večeri skupljalo društvo mojih roditelja, gde god da smo živeli. Dolazili su na njenu štrudlu, domaću rakiju i ćaletove viceve.
Pušilo se puno, uglavnom neka krdža, Morava ili Drina. Niko nije pričao bolje političke, zabranjene i bezobrazne viceve od mog ćaleta. Ona ga je uvek preko stola prekoravala pogledom, sve se smejuljeći se dok su se ostali glasno smejali.
Često sam im se svima kao i svako dete, vrzmala oko nogu, probajući da razumem neku od tih dosetki. To je bilo ono neko vreme dok smo imali kućne prijatelje, dok su ljudi pričali viceve, grohotom se smejali, u goste donosili kafu i šećer u kocke…
Kad odmakne priča, negde pred ponoć, kad se isprazne ovali, ćale bi uzimao gitaru i tada bi počinjala svojevrsna predstava. Moj je ćale oduvek bio rusofil, ali ne onaj ideološki, već jedan od onih što je Puškina i Gogolja napamet znao, od onih koji je satima stajao pred slikama Kolesnjikova u Narodnom muzeju, od onih što je znao sve akorde ciganskih romansi, onaj za koga su Romanovi i danas vladari Rusije…
Repertoar na njegovoj pripitoj „tamburi“ su svi znali, gosti bi se horski njihali u ritmu a ćale i jedna od tetaka bi na ivicu suza dovodili prisutne pevajući „Oči čornije“ koje je moj ćale uvek posvećivao njoj.
Ona bi odmahivala rukom, sve kao „ma mani me“ ali je sjaj u očima uvek odavao. Ja sam ga bar uvek videla, sjaj kao dokaz velike ljubavi, ponosa što je samo njen, što su samo njene oči čornije, što nijedna žena u društvu nije bila voljena kao ona. Moja majka je bila najavoljenija žena koju sam poznavala.
Kad bi već svi bili u transu od rima iz „Cigani lete u nebo“, ćale bi menjao ritam, predavao gitaru jednom od drugara i majku pozivao na ples. Znalo se šta se svira kad oni plešu…
Не слышны в саду даже шорохи,
Всё здесь замерло до утра.
Eсли б знали вы, как мне дороги
Подмосковные вечера.
Речка движется и не движется,
Вся из лунного серебра.
Песня слышится и не слышится
В эти тихие вечера.
.
Что ж ты, милая, смотришь искоса,
Низко голову наклоня?
Трудно высказать и не высказать
Всё, что на сердце у меня.
.
А рассвет уже всё заметнее.
Так, пожалуйста, будь добра.
Не забудь и ты эти летние
Подмосковные вечера.
Ona bi ga čvrsto grlila a on bi je privijao je uz sebe dok ja bih, sirota, sva crvenela od sramote i bruke, jer detetu ništa gore nema nego kad mu se matorci tu nešto grle, njišu i pevaju. Fuj, je li?! Eh.
A danas sam, eto, ušla u kuću a sa TV sam na vratima čula jasno „Podmoskovske večeri“. Grlo je postalo suvo, stomak se u čvor vezao, slike su titrale pred očima, slike tih zadimljenih večeri, punih neke topline, radosti i sete. Moje „Smanji“ reklo je sve.
Ćale je zapalio cigaretu, jednu za njega a jednu namenjenu za nju. To radi svakoga dana, već punih četrnaest godina, od onog trena kad mu je na rukama rekla poslednje: „Čuvaj se i pazi mi na dete“.
Ne znam da li sam vam rekla ali moja je majka bila najvoljenija žena na svetu. I bila i ostala.
