Ovo je pismo koje sam napisala u nadi da ću pomoći trudnim mamama koje su upravo dobile dijagnozu urođene mane, a to je ono što bih voljela da kažem sebi poslije vijesti o oštećenjima moje ćerke.
Od samog početka, već po začetku, svaljena si u neočekivani sistem očekivanja.
Prvo svi očekuju da si muško, tj. da imaš piša.
Danas dok sam listala Facebook, naišla sam na objavu nekog ko je iznenada ostao bez oca.
U slučaju da se pitate zašto su mame koje rade pod stresom, mi vamo donosimo 10 razloga:
Alarm me budi prije nego što sunce uopšte izađe.
Uzimam telefon i otvaram 57 mejlova za dobro jutro.
Mrzim ponedeljak.
Moj dvogodišnji sin me zove mama.
Izuzetno je verbalan, pa mi pomalo izgleda kao da to radi da bi mi se rugao.
Nije li nevjerovatno za šta je sve sposobno ljudsko tijelo? Ili još više, šta sve može žensko tijelo? Rodila sam četvoro djece, uključujući i blizance, u rasponu od 5 godina. Da, moje tijelo je to uradilo!
Utakmice bilo kakve vrste su u našoj kući bile jednostavno zabranjene.
Dok ih je moj deda, mamin otac, gledao niko nije smeo ni zvuk da ispusti, niti da prođe blizu televizora ili izgleda ni da diše.
Kad si mali, vjeruješ da su tvoji roditelji najbolji ljudi na cijelom svijetu.
S odrastanjem, ako si dovoljno spreman pogledati u sebe, samim tim i u svoje pretke, odgoj, odrastanje i stvoritelje, počinješ shvaćati da u njima ima svašta što ti se možda i ne sviđa.
„Mama, mravi su oko stola“.
Samo da ih ne bude mnogo, jer moraću da usisam… Jeste, mnogo ih je.
