Dobar dan. Ja sam mama koja bulji u telefon u parkiću dok joj se deca igraju. Ne uvek i ne non-stop, ali eto, dešava se da sednem na klupu i odgovorim na neku porukicu ili mejl koji čeka od juče.
Godina 2035. U jednom stanu žena se igra sa bebom. Pokazuje joj plišane igračke, presvlači pelenu, peva pesmice, a zatim je uzima u naručje i kaže:
Kad bih mogla da sjednem pored dvadesetpetogodišnje mene….
Njoj koja je nekontrolisano jecala i vrištala na podu onog dana kad je mama umrla, imala bih puno stvari da joj kažem.
Ti si lekar, kuvar, učiteljica, advokat, spremačica, glas razuma ali ponekad, bar ponekad, budi i tata … pa neka ljubav bude samo ljubav.
Šta li ću ti dati, zvijezdo sjajna, a šta oduzeti?
Šta ćeš od mene ponijeti kao blagoslov, a šta kao teret?
Nedavno sam bila na rođendanskoj zabavi, kod prijateljicine ćerke, kada se zbio ovaj događaj.
Jelena Miladinov, medicinska sestra iz Beograda nosila je bliznakinje.
Međutim, već u 26. nedelji trudnoće krenuo je porođaj i prvo se rodila Helena koja je u tom trenutku imala samo 820 grama.
Ovo je pismo koje sam napisala u nadi da ću pomoći trudnim mamama koje su upravo dobile dijagnozu urođene mane, a to je ono što bih voljela da kažem sebi poslije vijesti o oštećenjima moje ćerke.
Od samog početka, već po začetku, svaljena si u neočekivani sistem očekivanja.
Prvo svi očekuju da si muško, tj. da imaš piša.
Danas dok sam listala Facebook, naišla sam na objavu nekog ko je iznenada ostao bez oca.
