Tebi koja si me devet meseci nosila ispod srca. Tebi koja si me rodila i sama mi dala ime, da ga ni po kome ne nosim i da mi ga svi ne biraju, da budem svoja.
Učiteljica bi je s vremena na vreme pogledala, ali je ona sklanjala pogled. Nije mogla da objašnjava. A šta i da kaže?! Moja mama je bolesna i možda nikad ne ozdravi?
Pismo jedne mame.
Mislila sam da ću kao zaposlena mama nekako biti pošteđena barem dela tereta majčinstva i vođenja domaćinstva. Ali sam otkrila da je zapravo potpuno obrnuto…
Jednoga dana kad mi deca budu dovoljno velika da shvate logiku koju vode roditelji, reći ću im:
Koliko sam samo puta za ovih pet godina izgovorila rečenicu: “Ma ne radim ja ništa, kući sam, čuvam djecu”. Smeta mi svaki put kada je izgovorim ali samo ovaj dio “ne radim ja NIŠTA”.
Idi tamo, mama. Idi, s’obodno. Ja ću da te zovem pos’e.
Zašto?
Kažu da si dete dokle god imaš roditelja ili roditelje.
Onda sam ja još uvek dete.
Imam jednog roditelja.
Druga je otišla.
I još sam tvoja mezimica.
