Jednoga dana kad mi deca budu dovoljno velika da shvate logiku koju vode roditelji, reći ću im:
Koliko sam samo puta za ovih pet godina izgovorila rečenicu: “Ma ne radim ja ništa, kući sam, čuvam djecu”. Smeta mi svaki put kada je izgovorim ali samo ovaj dio “ne radim ja NIŠTA”.
Idi tamo, mama. Idi, s’obodno. Ja ću da te zovem pos’e.
Zašto?
Kažu da si dete dokle god imaš roditelja ili roditelje.
Onda sam ja još uvek dete.
Imam jednog roditelja.
Druga je otišla.
I još sam tvoja mezimica.
Umorna sam. Umore me drugi, nije do tebe.
Umorim sama sebe. A trebala bih sebe čuvati za tebe.
Kako se živi bez mame?
Bez nekoliko osnovnih boja u spektru od kojih bi mogle nastati i ostale.
Nalaženje sreće je životna misija, i to ne uvijek uspješna. Zaista nemam snage da je tražim za četvoro. Tako da će moja djeca morati da urade ono što smo i ja i svi drugi morali da radimo, i traže je sama.
Rekla bih ti: Neću više nikad, kao što ti kažeš meni, ali obje znamo da hoću.
