Tekst u nastavku napisala je jedna mama koja je želela da pruži podršku učiteljici svog deteta, ali zapravo je ovo način na koji se vetar u leđa daje čitavoj jednoj profesiji. Onoj najplemenitijoj.
Možda ovaj tekst ne liči na one koje obično čitate kod nas, možda nije literarno savršen, ali se u svakoj rečenici lepo vidi da dolazi iz srca. Zato smo odlučili da ga podelimo s vama.
Biti učitelj nije samo zvanje i titula. To je profesija koja mora da se voli, jer bez ljubavi ne daje plodove.
Ovo govorim iz potrebe da jednako deca i odrasli shvate da koliko god je obrazovno-vaspitni sistem zakazao, danas u školi još ima prosvetnog kadra koji ističe vaspitnu i humanu dimenziju kod dece.
Kao roditelj sam svedok toga. I želim da navedem primer i da pohvalim predan rad jedne učiteljice, žene koja decu uči pravim vrednostima, žene velikog srca i još veće duše, Željke Dejanović koja već dugi niz godina radi u OŠ “Vuk Karadžić” u Loznici. Sve te godine, neki bi rekli “staž” a ja kažem da su to godine strpljivosti, ljubavi, empatije, entuzijazma, nesebičnog prenošenja pravih vrednosti, motivisanja i usmeravanja dece da sve naučeno primenjuju.
I još mnogo vrlina koje krase nju kao ličnost i čine je bitnom karikom u životima naše dece.
Kroz mnoge primere naučila ih je toleranciji, ljubavi, poštovanju i prihvatanju različitosti. Njeni časovi ne svode se samo na sticanje znanja, već ih uči i različitim životnim lekcijama.
Jedna od najvećih životnih lekcija kojoj ih uči je humanost i tolerancija prema drugima. Primer te humanosti često se odvija na nivou odeljenja. Često učiteljica Željka sa svojim učenicima organizuje prikupljanje odeće, obuće, školskog pribora, igračaka za decu slabijeg materijalnog stanja.
Još jedan u nizu uspeha učiteljice Željke je i taj da je i dete koje uči po individualnom programu sa ostalom decom usvojilo vrednosti i osobine kao što su saosećanje, empatija, ljubaznost i razumevanje.
U odeljenju učiteljice Željke konflikti se rešavaju razgovorom, timski. Ona im nije samo učiteljica, već kao druga majka, veliki prijatelj i njihova sigurna luka kojoj mogu uvek da se vrate. Ne samo da je tu za svoje učenike, nego je tu i za njihove roditelje za koje uvek izdvoji vreme bilo kada i trudi se da zajedno podele sve moguće trenutke.
Ali sve ovo ne dešava se samo tokom školske godine. Njeni đaci su, podstaknuti svim onim što su od učiteljice naučili, za vreme raspusta pokrenuli humanitarnu akciju. Prodavali su svoje stare igračke komšijama i slučajnim prolaznicima i na taj način su prikupili 25.000 dinara.
Taj novac su uplatili na račun fondacije “Budu human” za lečenje trogodišnjeg Koste Leševića. Neki ljudi su samo dali novac, a neki su donosili i svoje stare igračke. Igračke koje su prodavali nisu imale cenu pa su kupci imali mogućnost da sami procene vrednost.
Kao roditelji, jako dobro vidimo i razumemo koliko je veliki uticaj učiteljice na to što naša deca rade i na vrline koje razvijaju. Zato smo joj beskrajno zahvalni.
Autor: Nataša Jokić-Marković
