Ali najgore tek dolazi.
Morali smo da budemo u krevetu u devet svake večeri i ustanemo u osam sledećeg jutra.
Nismo mogli da spavamo do podneva kao druga deca.
Ovih dana na svim online formatima gledamo nekada sitno, a sada vidno botoksirano lice Bekamove i čitamo zapomaganje fanova iste da prestane sa promenom ličnog opisa.
Biva sledeće.
Da li možemo na minut da razgovaramo o tome kako je biti ljuta na svoju djecu?
I možemo li svi priznati da to postoji?
Nosim lice svoje mame odnedavno, ako mogu tako da kažem, od tridesetih.
Da li nam ponestaje heroja?
I talenta za nadu?
Na majke koje odluče da ostaju kod kuće sa decom prvih nekoliko godina, društvo gleda kao na srećnice.
Tata ponovo ima rak.
To nikako ne bi smelo da se dešava, ako verujemo u karmu, kosmičku pravdu, ili onu staru „dobro se dobrim vraća“.
Dobar dan. Ja sam mama koja bulji u telefon u parkiću dok joj se deca igraju. Ne uvek i ne non-stop, ali eto, dešava se da sednem na klupu i odgovorim na neku porukicu ili mejl koji čeka od juče.
Godina 2035. U jednom stanu žena se igra sa bebom. Pokazuje joj plišane igračke, presvlači pelenu, peva pesmice, a zatim je uzima u naručje i kaže:
Kad bih mogla da sjednem pored dvadesetpetogodišnje mene….
Njoj koja je nekontrolisano jecala i vrištala na podu onog dana kad je mama umrla, imala bih puno stvari da joj kažem.
