“Ah, do kada će više biti neodgovorni i nesamostalni?! Hoće li ikad odrasti?”
Deset godina kasnije
“Ah, do kada će više biti neodgovorni i nesamostalni?! Hoće li ikad odrasti?”
Posle narednih deset godina, opet ista priča.
Kako? Zašto? Možda im je uskraćena prilika da budu samostalni i odgovorni?
U očima roditelja deca najčešće nikad nisu dovoljno spremna da preuzmu odgovornost i osamostale se. “Neka, mama će!” “Pusti, tata će, tako je brže!”
Roditeljstvo je komplikovana služba, koja zahteva deset očiju, dvadeset ušiju, trideset usta i stotinu ruku, jedno kao svemir veliko srce i božansku mudrost. Idealni roditelj je mitološko biće.
Stvarni roditelj umorno je biće na ivici nervnog sloma.
Uz svu ljubav prema decu i sav onaj stres koji nastaje usled težnje ka idealnosti svoje uloge, roditelji lako pogrešno protumače šta ta uloga ima za cilj.
Umesto da im pruže večno utočište, decu treba da pripreme za put.
Ptica koja je rođena u kavezu misli da je letenje bolest. Ovo se dešava i sa prezaštićenom decom. Ona ne znaju da razviju krila. Priroda ih zove, ali ne vredi. Mehanizam za letenje im nije razvijen da bi bio funkcionalan.
Neku će vetrovi istrgnuti iz porodičnog gnezda i naterati ih da polete. Kako će se snaći, zavisi od toga koliko su prilagodljiva. A dok su bila mala, zavisilo je od njihovih roditelja. Mogli su da ih pripreme za let. Kako? Lako.
Tako što su mogli da im daju zaduženja: neke obaveze u kući, oko sređivanja njihovih stvari, sobe, školskih obaveza, obaveza u vezi sa vanškolskim aktivnostima. Mogli su da ih uče da se snalaze u kuhinji, i uopšte da daju svoj doprinos u domaćinstvu.
Umesto što su od njih pravili dobru i srećnu decu, trebalo je da ih puštaju da se suočavaju s neprijatnostima, da nauče da ne može uvek sve po njihovom, da im ne ublažavaju bol i ne olakšavaju tegobe. Nije lako. Čini se teže, nego: “Mama će!”, “Tata će!”, ali je mnoooogo korisnije za njih.
