Molim vas,
preplašeni, ranjivi, plačljivi, tugaljivi, anksiozni, prebrižni, skloni kontroli,
sklonite se od ljudi koji vam govore da je uzrok vašem stanju višak slobodnog vremena.
Ja sam danas prvi put pročitala (čudima nikad kraja) da je rezultat ajkuletine koja se mota oko mojih nogu višak slobodnog vremena.
Zamislite da vam je neko ko tako ili slično misli mama, vi u krevetu smotani u sopstvenu kožu i kosti, skupljate snagu da počnete dan, jedva dišete, a ona stoji prekorno iznad vas i mlateći prstom, ponavlja:
Bolje se trgni i uzmi nešto radi, umesto što se tu prenemažeš!
Želim da verujem da će eventualno u 25 veku iščeznuti stavljanje znaka jednakosti između anksioznosti i prenemaganja.
Da vam nešto kažem, vama koji mislite da je anksioznost prenemaganje,
snaga ljudi koji su anksiozni je nemerljivo veća od vaše,
njihova volja da žive je nemerljivo veća od vaše,
sve što vi radite sa niklim muškatlama u glavi, anksiozna osoba radi na mišiće.I da neko posmatra vas i anksioznu osobu nikakve razlike spolja ne bi bilo.vi po hleb, ona po hleb.
Vi sa decom u vrtić, ona sa decom u vrtić.
Vi na piće sa društvom, ona na piće sa društvom.
Vi sa decom domaći, ona sa decom domaći.
Vi usisavate, perete, ribate, ona usisava, pere, riba.
Sve isto, ali ona sa nemerljivo više snage i kondicije, jer ima na stotine prepreka (ajkula) čim otvori oči. Ona je sputana strahovima, ali se trudi ko Sizif da živi normalno.
Foto: Canva
Kada biste znali koliko je snage na dnevnom nivou potrebno anksioznoj osobi da otera crne misli, da uđe među ljude kao da je sve okej, da ispuni redovne obaveze, da izađe iz kuće, da skrene fokus, da završi poslove, ne bi tako lako i sa sprdnjom govorili “višak slobodnog vremena” i “prenemaganje”.
Ne sećam se da se prenemažem kada sam anksiozna.
Sećam se da ležim tada u krevetu.
Da je kuća kao posle zemljotresa.
Veš neopran.
Muž i dete sa ispalim rebrima.
Pas polu mrtav.
Frižider prazan.
Poslovi zbrzani ili odloženi.
Kada sam anksiozna moje dete i dalje ide na reku, duvam joj mišiće, plivam sa njom, cerekamo se, jedemo šljive i ljubimo se po toploj koži.
Pišem kolumne.
Šetam psa. Ribam kuću. Usisavam. Perem veš.
Posećujem mamu.
Pečem kolač sa višnjom i nosim ga tati na grob.
Treniram.
Kuvam.
Razgovaram sa ljudima. Šminkam se.
Sve radim (i oblije me ladan znoj, i ubrza puls, i pobelim), samo se ne prenemažem.
I svako ko ima strahove, div je. I car je. I jak je iako se čini da je slab kao pička.
Pička je onaj koji to ne može da razume. Ko ne želi da razume. Ko podjebava i ismeva nečiji teret sa kojim, koliko god da je težak, anksiozna osoba živi jer ne želi da odustane.
I ne treba da odustane.
Jer je car sa snagom većom nego što može da zamisli. I treba da prizna sebi, bez obzira na naklapanja okoline, da ima strahove i da onda to reši ili sama ili uz pomoć.A pomoć nije sramota.
Sramota je mučiti ljude oko sebe svojom glupošću, bahatošću, primitivizmom, silom, a misliti da si u redu.
Za anksioznost postoji rešenje, ali za glupost i bezobrazluk ljudi, nema ga.
