„Doći ću do tebe,”rekla je prije nego što smo završile poziv.
Nakon što sam se izgubila u Sent Luisu na putu do kuće mog prijatelja – u gradu u kojem se uvijek osjećam nelagodno, zahvaljujući prošlim traumama – imala sam sreće da pronađem benzinsku pumpu gdje mi je ljubazni radnik pozajmio svoj telefon.
Uhvatio bih sebe kako ležim u krevetu paralizovan od emocija.
Prvi pornić koji sam gledala je softcore “erotik drama” koja se emitovala svakog petka naveče na Kanalu 5.
Mnoge stvari koje su društveno hvaljene su zapravo načini nanošenja štete samom sebi.
Mi ih često ne doživljavamo tako jer nam donose društveni status ili odobrenje od roditelja/prijatelja.
“Gde su vrata?” – misao je toliko snažna, da se pitam da li sam je izgovorila naglas.
Ne znam da li i koliko pratite slučaj teniserke Naomi Osake.
Ne možete reći osobi koja se puno brine da prestane sa tim. Ne možete im reći, „budi svjestan svojih misli. Pusti ih unutra, a onda ih nježno otpusti.
Ponekad su trajale ceo dan. Počelo bi kao neko pečenje temena, pipnem prstima – boli. Onda se raširi, razlije ko jaje, svuda.
Ja nisam ona koja može da vam pokaže vidljive modrice.
Ožiljke. Odrana kolena. Bilo kakav vidljivi znak koji svedoči o zlostavljanju.
Ali bila sam zlostavljana.
Molim vas,
preplašeni, ranjivi, plačljivi, tugaljivi, anksiozni, prebrižni, skloni kontroli,
sklonite se od ljudi koji vam govore da je uzrok vašem stanju višak slobodnog vremena.
