Volela bih da ovo pročita svaka mama koja za svoje dete misli da je ludo jer koristi terapiju za anksioznost ili depresiju. Više od svega volela bih da ovo pročita mama devojke koja mi je jutros poslala ovu poruku u inboks.
Počnimo od mene.
Ja nisam luda. Nikada nisam ni bila.
Mada, više ne mogu da tvrdim da li želim da se deklarišem kao normalna u svetu gde “normalni” ubijaju svoju decu ili roditelje, trpajući ih u plastične kese isečene na komade.
Ko je danas izvinite lud?
Ja što koristim antidepresiv zbog smanjene proizvodnje serotonina ili onaj što krade državu zbog alavosti, koji ubija brata zbog nasledstva, što ubija ženu zbog prevare ili babu zbog zlatnog lančića. Pitanje je retoričko, upitnik na kraju rečenice nije stoga potreban.
Prestanite, zaboga, da stavljate znak jednakosti između ljudi koji piju antidepresive i ludila. Dovoljno im je što su već sami ubeđeni da lude, da su slabi, nedovoljno jaki da sami reše stvar, što im scenario njih u ludnici visi nad glavom kao Vilerov goblen.
Oladite ili se informišite. Samo nemojte pogoršavati stanje.
Uostalom kakvi su to roditelji koji svom detetu zbog lekova kažu da je ludo?
Koji ga se stide?
Koji se plaše da će neko čuti da njihova ćerka pije “lekove za smirenje” ili posećuje psihologa? Koji bi da na silu oteraju anksioznost ko mačku s praga.
Žao mi je, razočaraću vas, nećete je oterati ni kao deset mačaka. Ne ide to tako. Moraćete da se pomirite sa tim da se neka stanja ublažavaju samo lekom. Baš kao dijabetes ili povišeni krvni pritisak koji imate.
Ako nedostaje razumevanje roditelja, podrška i prihvatanje, kako da očekujem da se stigma sa mentalnih bolesti ikad povuče? Kako onda da mladi istupe i kažu: Imam problem, ne osećam se dobro. Treba mi pomoć.
Koga briga šta će okolina da kaže, spašavajte svoju ćerku i svoju porodicu. Nemojte da dovedete do situacije u kojoj će ona pomisliti na nešto gadno kao izlaz, sa oproštajnim pismom na radnom stolu.
Anksioznost nije stanje kog se treba stideti. Nije se kod vaše ćerke (ili sina) javila tek tako. Ona htela, ona prizvala, ona slaba, “ja se porađala u šumi, muž bio pijanac, pa ne znam šta je lek za smirenje”.
Super, bravo za vas. Ali, nismo svi isti. Opala, ajmo da zabeležimo sad krupnim slovima:
NISMO SVI ISTI.
Ono što mene boli, neko neće ni osetiti.
Ono što mene povređuje, drugima je možda smešno.
Ono što ja želim, drugima je možda preterivanje.
Ono što ja osetim kad izađem napolje, neko ne oseti dok je živ.
Ono što mene grize, drugog samo okrzne o ruku ili butinu.
Ono zbog čega ja plačem, drugi koristi kao svoj adut.
I tako dalje.
Zato prestanite da jačinu svog deteta upoređujete sa vašom ili jačinom druge dece.
NISMO SVI ISTI.
Neko će udariti mačku, neko će plakati jer je sa 50 metara video taj udarac i ništa povodom toga nije mogao da uradi.
Različita su nam detinjstva, genetski materijal, okruženje, okidači, odbrambeni mehanizmi.
To je vaše dete, nosi vas u sebi, nije izolovano od vas, vaših gena, vašeg odgoja, zajedničkih porodičnih iskustava. Zato nema potrebe da ga se stidite, odbacujete, ne podržavate, jer se i deo vas u njemu bori sa ovim.
Niko nije lud zbog terapije. Možda je samo osetljiviji, ranjiviji.
I dalje je ista osoba koja spava, jede, sanja, radi domaći, čita, pere kosu, priča, hoda, kupuje kokice, jede jabuku. Samo joj u nekom momentu to postane malo teže, ali to ne znači da je poludela.
Mogla bih do sutra da pišem zašto nisam, nismo ludi,
ali i ovo je za prvu ruku dovoljno.
Volela bih da je 2007. postojala neka Jovana, Ivana, Marija koja piše ovakve stvari na mrežama, da prvo ja mogu da shvatim da neću poludeti, da nisam sama i da je sve u redu, a zatim i moji roditelji koji su me stalno sa dovratka sobe pitali “Šta meni tako lepoj i mladoj fali”.
