Decembar je.
Napadalo je dovoljno snega da se radujem kako se samo četvorogodišnje dete može radovati toj zimskoj čaroliji.
Ocu.
Nema toga što očevi puni ljubavi ne bi uradili za njihove male princeze.
Nedostaješ
Svakog dana sve više i više
Da mi pružiš ruke, obećaš cijeli svijet i jedan veliki dvorac
Pa čak i da prekrišiš obećanje, ne bih se ljutila.
Promrmljam molitvu
i zamišljam te u ovim godinama,
vječiti četrdesetosmogodišnjaku…
Tata ponovo ima rak.
To nikako ne bi smelo da se dešava, ako verujemo u karmu, kosmičku pravdu, ili onu staru „dobro se dobrim vraća“.
Godina 2035. U jednom stanu žena se igra sa bebom. Pokazuje joj plišane igračke, presvlači pelenu, peva pesmice, a zatim je uzima u naručje i kaže:
Tog dana sam ga prvi put zagrlila. Par nedelja nakon njegove revakcine i prvi put za godinu dana.
Ti si lekar, kuvar, učiteljica, advokat, spremačica, glas razuma ali ponekad, bar ponekad, budi i tata … pa neka ljubav bude samo ljubav.
Izvukao nas je onako tople iz kreveta.
