Godina 2035. U jednom stanu žena se igra sa bebom. Pokazuje joj plišane igračke, presvlači pelenu, peva pesmice, a zatim je uzima u naručje i kaže:
Tog dana sam ga prvi put zagrlila. Par nedelja nakon njegove revakcine i prvi put za godinu dana.
Ti si lekar, kuvar, učiteljica, advokat, spremačica, glas razuma ali ponekad, bar ponekad, budi i tata … pa neka ljubav bude samo ljubav.
Izvukao nas je onako tople iz kreveta.
Moja majka i otac su se razišli nedugo nakon mog rođenja.
Nikad zapravo nisam imala priliku da upoznam oca, ali moja porodica je uvijek govorila o njemu visoko.
I dalje mi nije jasno kako sam tu, u ovom našem stanu, a ti nećeš otključati vrata i ući. Promijenila sam skoro sve u stanu, bacila većinu starih stvari, tvoje odjeće gotovo da više nema…
Moj dvogodišnji sin me zove mama.
Izuzetno je verbalan, pa mi pomalo izgleda kao da to radi da bi mi se rugao.
Jeste li nekad čuli nečiju poslednju želju?
…
Tata, u ovoj ćerki imaš pomalo sina
kog si mnogo želeo
ne samo u načinu na koji hodam ili
igram uz pesme Šabana Šaulića.
Svaki muškarac može postati otac. Svaki muškarac je sposoban da stvori život. Ali potreban je neko zaista poseban da njeguje, oblikuje i voli taj život.
