Često volimo reći kako su žene u stanju da urade apsolutno sve samo ako to žele. Dokaz tome je i Cynthia Arnold iz Montane, majka koja je istrčala maraton gurajući kolica u kojima je sjedilo njeno troje djece od šest, četiri i jednu godinu.
Scena koju sam svojim očima gledala me ostavila bez teksta.
Ponekad nije potrebno da budete naučnik, da pronađete lijek za rak ili da omogućite teleportaciju da biste promijenili svijet. Svijet može mijenjati i jedna obična majka, zabrinuta za svoje dijete. Mi nekako mislimo da jača sila od te ne postoji.
U detinjstvu su nas terali da se ljutimo i gunđamo. Ali sada kada smo poodrasli, shvatamo da su sve to bile izjave prave majčinske brige i ljubavi.
Opet su me ufatili da jedem veliku čokoladu od riže. Nek idu u vražiju mater onu mahalsku.
“Krenuvši sa Španjolskog trga, građani su mirnom šetnjom čije je krajnje odredište bio mostarski Centar za socijalni rad, iskazali nezadovoljstvo radom državnih institucija.”
Nedavno me je koleginica pitala zašto svog bivšeg partnera ne zovem „bivšim mužem“, ili ga ne spominjem po imenu.
Zovem se mama. Nekad će me zvati majkom. Nekada kevom. Nekada po imenu. Nekada me neće uopšte zvati, nego će me terati od sebe.
Znam da postoje dani i nedelje u godini posvećeni borbi protiv raznih bolesti.
Pre par godina pozove me jedna žena telefonom i glasom punim očaja priča mi o tome kako joj je život izgubio smisao jer je ispalo da je loša majka.
