Moja majka je volela ukrase. Od stakla, porcelana, keramike, velike, male, one sasvim sitne, u raznim bojama. Imalo je uvek mesta u njenom domu za sve figure petlića, srna, čak i kengura, čuvara uspomena iz daleke Australije u kojoj je provela nekoliko godina.
Ne želim da mi se dete sa praga tri puta vraća u kuhinju da bi proverilo da li je ringla isključena i gajtan od pegle dovoljno udaljen od štekera, taman toliko da oči mogu da zapamte udaljenost.
Više od svega volim da se ugrađujem u sećanje svoje ćerke. Ništa me ne čini srećnom kao to. Ne padam na priče „porašće i šta ćeš onda?“. I treba da poraste ali u taj rast treba da ima šta da ponese, jer ne mogu da znam šta je sve tamo čeka.
Sva djeca histerišu. Da li je moguće učiniti nešto ili samo treba da sačekamo da dijete odraste? Mama iz Brazila podijelila je svoj recept, on je jednostavan i radi.
Da li postoji dobar trenutak za ostavljanje rođenog djeteta?
Često volimo reći kako su žene u stanju da urade apsolutno sve samo ako to žele. Dokaz tome je i Cynthia Arnold iz Montane, majka koja je istrčala maraton gurajući kolica u kojima je sjedilo njeno troje djece od šest, četiri i jednu godinu.
Scena koju sam svojim očima gledala me ostavila bez teksta.
Ponekad nije potrebno da budete naučnik, da pronađete lijek za rak ili da omogućite teleportaciju da biste promijenili svijet. Svijet može mijenjati i jedna obična majka, zabrinuta za svoje dijete. Mi nekako mislimo da jača sila od te ne postoji.
U detinjstvu su nas terali da se ljutimo i gunđamo. Ali sada kada smo poodrasli, shvatamo da su sve to bile izjave prave majčinske brige i ljubavi.
Opet su me ufatili da jedem veliku čokoladu od riže. Nek idu u vražiju mater onu mahalsku.
