Kad smo u prvoj polovini devedesetih prvi put otišli na more, usred rata i inflacije, mama je ponela džak krompira, džak paradajza krastavca i luka iz naše baštice, kilo pasulja, kilo sira i 100 domaćih jaja.
Kuvala nam je svakog dana doručak ručak večeru, u brdu iznad Igala gde smo bili smešteni, u kući deda Sredoja. Moja mama nije imala izbora. Ja imam.
Ne znam, ali kuvanje na moru gledam kao mama koja svakog jutra sprema doručak pre vrtića, a uveče uglavnom i večeru i ručak za sutra, i koja dobar deo vremena sa detetom provede tako što je on uz mene dok ljuštim, seckam, mutim, mesim, dinstam, pečem, pa glumimo da mi je on pomoćnik i da se ne raspadne sve u meni kad mi poslednja jaja iz frižidera prospe na pod. Dakle, kao mučenje.
I zato zaista ne želim da kuvam i na moru i neće mi smetati da tih 10 dana dete živi na voću i ribi, sendvičima i sladoledu. I naravno krofnama sa plaže. I uz dužno poštovanje svim mamama kojima to nije problem, zaista se neću osećati kao manje dobra majka.
Ovih dana na društvenim mrežama oštro se polemiše na ovu temu. Jedna korisnica mreže X napisala je sledeće: “Ma otkad to pada kruna s glave ako kad si na moru napraviš u apartmanu klopu za sitnu decu umesto da ih vodiš u restoran? Zašto je to toliko teško, jesmo li takva gospoda postali? Šta je to odmor, od čega se odmaramo, od svoje dece? Pa onda i ne treba da ih vodimo a ni imamo.”
Ma otkad to pada kruna s glave ako kad si na moru napravis u apartmanu klopu za sitnu decu umesto da ih vodis u restoran?
Zasto je to toliko tesko, jesmo li takva gospoda postali ?
Sta je to odmor, od čega se odmaramo, od svoje dece? Pa onda i ne treba da ih vodimo a ni imamo.
— Vila bez krila (@vilajemojeime) March 13, 2024
Očekivano, usledio je niz reakcija, mahom mama ali i žena bez dece koje se nikako ne slažu s ovim stavom i imaju puno razumevanje za majke kojima je dosta šporeta i kuhinje i u tih 10 dana godišnje žele da se odmore od svega.
“Lep i tačan zaključak, ko preskoči da skuva detetu samo jedan od 365 dana u godini treba da mu se oduzme dete, gade mi se ti roditelji koji misle da imaju pravo na svoj život i svoja osećanja i potrebe nauštrb dečije potrebe da je luk roditeljskom rukom izdinstan.”
“Ne pada kruna s glave, al vala muka mi je više od spremanja hrane i za sebe i za druge i ako mogu da priuštim da tih 10 dana ne mislim o kuvanju, naravno da ću to i da uradim.”
“Čekaj, zaključak je ako ne želiš da kuvaš 10 dana, a kuvaš ostalih 355-6, ne treba da imaš decu i nemajka si? Nemam decu, ali mislim da se te žene ne odmaraju od dece, nego od kuvanja.”
“Ne znam, gospoja, al ja u restoran idem jer je lepo. Cela porodica uživa u ambijentu i gastronomskom ugođaju. Dete ponajviše jer isproba jela koja inače ne spremamo. Izvinite ako je to isuviše nobles koncept. Trudićemo se da nam bude manje lepo, pa da zaslužimo da imamo decu.”
“Ništa lepše nego da spremiš nešto za klopu. Obožavam lokalne markete, pijace… da cunjam, isprobavam. Ok, restoran par puta ali šta fali da se spremi? Nmg ceo dan da ležim: na plaži pa u sobi. A i gade mi se all inclusive kada stoka krene da trpa u tanjire sa švedskog stola.”
“Ja ne vidim problem u kuhanju na godišnjem, dapače dok su djeca bila mala lakše mi je to nego ih spremati za restoran. I danas idem u svoju kuću i kuhamo, dođem sa plaže i nema šanse da se vučem po restoranima svaki dan.”
Zaključak je, kao i u većini roditeljskih rasprava – nek svako radi kako mu odgovara, a osuđivanje, molim vas, da ostavimo po strani. Znam da nije lako, ali bar pokušajte.
