Šta je to što ti sad u oku igra?
Čemu te reči sad, ti pogledi šteneta, te molitve neme?
Zar ne behu o tebi spevane onolike rime moje, onolika pisma čežnje?
Zar ne beše ti moj kralj svih godina onih i ovih za nama?
Zar nisi rekao da za mene ti nisi više taj, da je bolje da me neko drugi pod skute skupi?
Zar nisi pričao da je trebalo davno da me prođe što me tad prolazilo nije, da život ide dalje i da prestanem da igram u mestu?
Zar ne reče da nju voliš kao nekad mene i da ti moje više ništa drago nije, k’o u pesmi onoj?
Pa čemu onda sad sve ovo, bivši dragi?
Zar sam sada lepša žena, bolja majka, ljubavnica s više strasti?
Da nisam odjednom dugonoga plavuša postala, bokte?
Kako sam sad milija i draža nakon svih ovih godina?
Zar mi jezik nije pogan više već sa mojih usana med curi sad, šta li?
Što mi je kosa sad duža, koža mekša, usne k’o jagode, oči k’o zvezde…i još trista čuda koje smišljaš tako nemušt?
Kao nekad za tebe, kao nekad tebi, kao nekad zbog tebe….
Kako sad to nijedna ne ume da voli k’o ja?
Sad kad sam nečija tuđa i ponovo volim? Sad, kad neko drugi u meni vidi jasno sve magije moje?
Eh, moj bivši dragi…pa neću ti pričati o jevrejskom „Imao pa nemao“, nit’ o karmi, nit’ o tome kako se tebe ovo sve odavno ne tiče više.
Reći ću ti pa i nek zaboli – sve sam ovo bila i kad tebi više nisam bila mila.
