Imam četrdeset godina.
Dobro, i mrvu preko.
Prije par godina, upravo ovdje na Loli sam naišla na jedan tekst koji sam bezbroj puta pročitala, suze su mi svaki put jurile iz očiju, a ja sam iz potrebe da osvjestim šta mi se dešava i želje da nisam jedina, čitala tekst i po 5 puta za redom.
Da bi nešto počeli, obično moramo sa nečim završiti.
Zatekla nas je nova normalnost kako je zovu. Ali više se ne radi o spoljnoj realnosti.
Čitaš o tim neprestano povećavajućim brojkama, čini ti se kao da nikada neće stati, čitaš o tome kako mladi nisu toliko ugroženi, kako Covid ne napada toliko mlade, zdrave, jake i vesele ljude.
Nekad guglujem stvari koje mi se dese samo da vidim da li postoje…
Trebao mu je neko da ga mazi i pazi.
Priča o mom rođenju, koja je ujedno i moja ljubavna priča, započela je prije skoro 40 godina u planinskom gradu Spaldingu na Jamajci.
Ti spavaš
i nosiš snove u džepu
napolju magla
Bojim se da ću jednog dana leći
a neću moći da zaspim danima
Ja sam razvedena. Majka dvoje dece.
Imam stalan posao u struci. Plaćam svoje račune, otplaćujem kredit.
Nadograđujem svoje školovanje.
Danas je petak dan kada punim kadu do vrha i potapam u nju svoje ranjeno telo ne bi li na trenutak pod vodom zaboravilo da sam nažalost ja glava dodeljena da mu komanduje.
