Autorka: Nina Radojčić
Lakše je, zar ne? Nabacimo svoj najbolji osmeh, na savršeno tenirano lice nanesemo i sloj vlastite verzije šarma i zakoračimo u dan kao da je radost ušivena u šavove naših trendy sakoa. Kao da je nosimo uvek pri ruci, u skrivenom džepu tašne, uz džoker-rešenje za sve situacije – omiljeno pakovanje Jaffa napolitanki.
Ponekad tako izguramo ceo dan, s(p)retniji i sedmicu, ali ne postoje oni koje ispod svog tog kostima ili oklopa sreće, nešto, u nekom trenutku, ne povuče. Prikrivena bol, zauzdani strah ili pak neki sasvim mali šapat nezadovoljstva, ali dovoljan da nas podseti da sreća nije uvek tako uredno spakovana, ulickana.
Prava sreća nije savršeno sređena i režirana predstava; ona je neuredna i haotična, slojevita i često sirova.
Život je maskenbal, svako se krije
Ako u sebe siguran nije…
Život je maskenbal, ljudi su krivi
Pod tuđom maskom, lakše se živi.
Šta ako danas ostavimo masku kod kuće? Umesto da po navežbanom automatizmu težimo savršenstvu i majstorski vešto prekrivamo sve svoje neravnine, danas odlučimo da zavirimo u sebe i zapitamo se šta stvarno osećamo? Ne nasednemo na ono brzopotezno i odbrambeno „dobro sam“, već krenemo putem težih istina od kojih bežimo — lepljivih razočaranja, surovih i izneverenih očekivanja i… da, do trenutaka prave, neispeglane radosti.
Osećati je i lepota i izazov. Osećati duboko, na kraju krajeva, pravi je oblik hrabrosti. Ranjivost je naša snaga, a ne slabost, kaže Brené Brown. To je hrabrost da priznaš da si živ, sposoban da osećaš i tugu i sreću i uznemirenost, ponekad sve odjednom. I blistavo i strašno.
Zašto smo onda toliko nerado spremni da istinski osećamo?
Društvo diktira sreću kao nešto što moramo imati svakog dana. Kao da smo negde usput poverovali da je radost jedina emocija vredna pokazivanja. Kao da je jedini cilj života osećati konstantno ushićenje, a sve drugo su znaci neuspeha.
Smešno je što u tu zamku upadamo, jer ko još ne zna da život nije linearna linija uspona. I tako odvojeni od sopstvenog bića, postajemo odvojeniji jedni od drugih. Empatija nam izmiče iz odnosa… Susrećemo se sa drugima, poput nas osmehnutim “srećnicima”. Susrećemo, ali ne “dodirujemo”. Paradoksalno, neprestano govorimo o slobodama i emotivnim potrebama, živeći u svetu u kojem nas stalno postiču da ugađamo sebi, dok je sve više onih koji se osećaju usamljenima i odbačenima. Ljudi vape za prisnošću i razumevanjem. Gde smo se to izgubili?
Istinska radost dolazi iz trenutaka kada se usudimo biti istinski. Čak i kada to znači da osećamo tugu, izgubljenost, pa i očaj. Kad se otvorimo za sopstvenu ljudskost, otvaramo se i za radost istinskog viđenja i osećanja s drugima.
I baš ti tihi, iskreni trenuci, oslobođeni očekivanja, čine svaki dan malo posebnim.
Možda su empatija i ranjivost lek koji nam je očajnički potreban, zajednički jezik koji svi razumemo.
Zato danas birajmo da skinemo masku. Da osećamo. Da izaberemo ne samo sopstvenu radost, već težinu i lepotu svake emocije koju nam život nudi. Neko mora prvi da počne.
Najbogatiji trenuci života često leže u tananim, tihim, no filter prostorima. Jer, tajna je između redova. Tamo gde stvaramo i osećamo – zajedno.
