Kako posmatrati prevaru? Da li samo kao skup vežbi za bolju kondiciju (umesto teretane) ili kao emotivni koncept iz kog se crpi snaga za nastavak „srećnog porodičnog života“?
Šta je lakše podneti, u kom slučaju oprostiti, ako uopšte oprostiti? I kako doći do činjenica, dokaza? Privatni detektiv? Pretraživanje džepova? Tiriškanje po telefonu, ispitivanje njegovih prijatelja i kolega? Šta najmanje ponižava?
Koliko sam samo puta razmišljala o tome? A koja od nas nije? Koliko puta sam „videla“ svog muža u zagrljaju druge, ja upadam, hvatam ih na delu…
Tu nastaje prekid filma. Nikada nisam sigurna kuda bi dalje sve odvelo. Da li u histeriju, vrištanje sa bacanjem stvari na nju i njega, ili u odlazak sa treskom vratima, sa suzama i kletvama… Postoji i treća opcija, tišina. Muk. Nje se, nekako, najviše plašim. Mislim da tišina, iako deluje dostojanstveno, dotuče više od bilo čega drugog.
Uvek sam strepela kad mu zazvoni telefon. Štrecala se. Šta li će biti? Ko će se javiti? Ako je veseo, mislila sam, razgovara sa kolegom, drugom, bratom… Ako je tajanstven, izlazi pre nego što se javi, može biti svašta.
Koliko sam samo puta razmišljala o tome? A koja od nas nije? Koliko puta sam „videla“ svog muža u zagrljaju druge, ja upadam, hvatam ih na delu…
To „svašta“ često sam (nije lepo, i stidim se!) tražila po njegovom telefonu. Nikad ništa. Opreznost na nivou. Uvek sve izbrisano, i pozivi, i poruke, čak i one koje ne moraju biti obrisane. Brojevi u imeniku uvek uredno ispisani, sva ženska imena, kojih sam se plašila, na koje sam, tu i tamo sumnjala, pišu bez šifri i skrivanja.
Jednom samo, našla sam uveče, dok je bio u kupatilu, poziv u sitne sate sa nepoznatog broja. Toliko sam se iznervirala da sam broj naučila napamet. Pozvala sutradan sa fiksnog sa posla. Ništa. Taj neko (neka) bio je jako oprezan, nije se javljao, izgleda, na nepoznate brojeve. I više ga nikad nije bilo u pozivima, ni odlaznim ni dolaznim. Nikad.
Nekako u to vreme, verovatno je imalo veze sa tim pozivom, počela sam da mu, ponovo, zaračunavam svaki minut „kašnjenja“ da mu merim prolazno vreme od poslednjeg časa do dolaska kuči ili na zakazano mesto susreta… Sve dok nisam uvidela da, ponovo, pravim budalu od sebe.
Uvek sam strepela kad mu zazvoni telefon. Štrecala se. Šta li će biti? Ko će se javiti? Ako je veseo, mislila sam, razgovara sa kolegom, drugom, bratom… Ako je tajanstven, izlazi pre nego što se javi, može biti svašta.
E, sad, i posle toliko godina, moja ljubomora je još na najvišem nivou. Trudim se da on to ne vidi, ne oseti, ali mi ne uspeva uvek.
Ta moja ljubomora, iako verovatno urođena, u našoj vezi vuče korene još od samog početka.
On je, tada, imao drugu. Tačnije, prvu, ja sam bila „druga“. Pa, dobro, šta, znala sam, svesno sam upala u tu priču. Osetila sam, valjda, da sam jača, da se vredi boriti, da imam šansu.
I, pobedila sam. Ali, ta borba ostavila je u meni posledice u vidu straha i ljubomore, obeležila me za ceo život.
Pobeda jeste bila velika, životna, ali borba nije bila nimalo laka. Nisam se samo borila sa tom „prvom“. Bilo je tu i „trećih“, „četvrtih“…Bilo je i drugih neprijatelja, njegovih drugova i drugarica koji su često bili važniji. Bilo je i „dušebrižnika“ koji su se uvek trudili da mi „iz najbolje namere“ prenesu da je moj dečko bio sinoć ovde ili onde, sa ovom ili onom. Naučila sam, vremenom, da odvojim istinu od laži, dobu od zle namere. Ali traume su ostale. Verovatno za ceo život.
Ta moja ljubomora, iako verovatno urođena, u našoj vezi vuče korene još od samog početka.
Udaljih se od teme. Prevara, da li je oprostiti ili ne?
Verujem, da!
Sa vrištanjem i histerijom, sa bacanjem stvari ili kako god, ali da!
Sigurna sam, da! Pa i po cenu pogaženog ponosa, (vrati se to sve!), večitih sumnji i večite ljubomore, ali da! Za svog muškarca uvek se vredi boriti. I pobediti tu drugu, uvek je, verujte, neprocenjivo!!!
Ako je “svetinja” za koju se borimo, toga vredna, uvek napred, u nove pobede!!!
