Poželela sam te, posle mnogo vremena.
Poželela sam da nestanu svi ti ljudi.
Zato što joj nije potrebno da tačno na vreme ofarba “dosadni izrastak” i isfenira kosu, iscrta obrve japanskom metodom, uradi gel lak na noktima jer “nema smisla svaki dan ih lakirati”, skine višak od tri kilograma da bi mogla da obuče novu trendi haljinu, precizno povuče alajner.
To je ljubav.
Srijeda. Druga sam smjena.
Prespavala sam intervju koji sam obećala dati kolegama sa radija u 12.
Ponekad su one SAVRŠENE fotografije sa Instagrama ipak malo i previše savršene.
Nemam pojma što želim u novoj godini. Ni inače nisam od donošenja novogodišnjih odluka, novih dijeta, navika ili bilo čega samo zato jer je nova godina, nov datum, ponedjeljak ili početak mjeseca.
Ne znam šta je vaša utjeha. Šta je za vas sigurnost. Od čega vam je toplo oko srca. Od čega nestane sav strah. I tuga. I nesigurnost. I ono što te boli. Šta neutrališe vašu nervozu.
Dok čekam kafu, konobar užurbano izlazi iz šanka, odlazi ka vratima, potpisuje neku porudžbinu i vraća se brzo unutar šanka uz izvinjenje.
On radi naporno.
Vozi se kući s posla 45 minuta.
Iscrpljen je. Mozak mu je rastegnut do krajnjih granica. Znojan je i gladan.
Uspeh. Moćno zvuči. Željena destinacija.
