Unuk me juče prvi put pozvao telefonom. Rekao je: „Baba, dođi odmah da gledamo crtaće.“ Nisam otišla jer imam virus, pa mi je bilo pusto. Danas sam srećna jer je postao veliki. I… prijatno je znati da nekome nedostaješ.
Prošlog vikenda sam slikala unuku ispred vitraža subotičke sinagoge. Sada je imam zauvek sačuvanu u svetlu šarenog paunovog pera.
Ove nedelje je mirisao bagrem i jasmin. Pili smo kafu ispod crvene ruže. Sve tri trešnje su rodile. Jednoj fali samo nekoliko dana. Jagode su krupne i rumene. Ove godine su nam baš profesionalne. Smejemo se. U našoj agronomiji rađa šta hoće i kad hoće, ali ne odustajemo.
Jutros smo naložili vatru da se ne ježimo po kući, pa psujemo glupi maj, kišu i narandžasti meteoalarm.
Muž je u kupovini potrefio jogurt koji volim. Doručkujemo palentu iako sam nudila listiće koje sam konačno naučila da pravim, ali se odustalo jer će ručak biti dovoljno težak.
Otvaram novo pakovanje truleks krpa. Zadovoljna sam jer ni jedna nije plava. Ne mogu da podnesem ništa plavo u kući. Perem sudove, samo dva tanjira i šerpica. Kuvam kafu i sedam na svoje mesto. Ispred je zeleno i bujno. Uzimam po navici daljinski i osetim kako me je opekao. Neću uključiti TV. Neću nikoga pustiti u kuću. Bar još malo, bar do večeras.
Tamo su bes, svađa i žuč. Iz ekrana izviru uvrede i prostakluk. Laž i nečast. Tamo su oni kojima nikada nije dosta. Koji su svaku kožu uračunali u kalkulaciju. Vikaće da mi objasne kako sve rade zbog mene. Mrštiće se jer ne verujem. Vređaće me. Videću dva lica jedne istine. Nerviraću se i nastavljati. Uplitati u paučinu koju pletu. Radiću upravo ono što oni hoće. Zato odustajem. Krećem u kuhinju i kažem preko ramena, čisto da im ne ostanem dužna: koliko vam još treba…
Danas je subota. Daleko je do ponedeljka. Vadim meso za sarmu, rasecam veze listine, brišem ploču novom žutom truleks krpom i ne dam svoj mali život. Ako ga zaboravim, neću više imati snage da se borim.
