Volim što sam mislila da ću sve to postići sa platom od 24 000 dinara. Posao sam napustila nakon par meseci zbog velike upale jajnika. Ne gledam vas u oči, ali vas lažem – posao sam napustila zbog maltretiranja šefice i stalnog teranja da sa +20 stepeni ulazim u najhladniju komoru, u kratkim rukavima, gde je -17.
Isto kao i vama, poslodavcima sam rekla da odlazim iz zdravstvenih razloga. Bilo mi je žao da “cinkarim” ženu koja je godina moje mame, ona ako dobije otkaz teško će pronaći drugi posao. Ja mogu, ja sam mlada.
Radim više od 10 godina što znači da sam progutala desetene knedletina, prećutala milion nepravdi jer posao ne pada s neba, svuda je tako, ako neću ja da radim – ima ko hoće. Kapitalizam je moćna i opasna igračka i naterala nas je da dostojanstvo pretvorimo u otirač.
Pravila ponašanja koja zaposleni trpe ušla su nam u glave i stvorila izopačene sisteme vrednosti, pri čemu vrednost dobija samo nadređeni.
Iskreno, žalim nas što smo dopustili da u oglasima za posao kao benefit piše redovna plata. Plata je obaveza koju poslodavac ima prema zaposlenom, državi, a i moralno prema sebi.
“Uuu, piše redovna plata. Hvala hvaljenom Isusu što ću u ovoj firmi dobiti ono što se podrazumeva.”
Svi smo emotivno i mentalno pukli i dozvolite da odvežem jezik:
Hej, poslodavci, ne kaže se multitasking, nego – nećemo da zaposlimo još ljudi, pa ćeš ti biti osoba za sve.
Probni period ne znači da samo vi testirate zaposlenog, već da i druga strana vidi da li joj vaša firma odgovara.
Da li znate koliko vremena oduzima jedan test zadatak? Šta mislite o tome da i mi vama pošaljemo jedan zadatak na osnovu koga ćemo videti da li nam odgovara vaš način poslovanja i da li ste dovoljno kompetentni da budete naš nadređeni? Ne brinite, neće vam oduzeti više od 7 dana, baš kao ni nama ovaj koji smo dobili na mejl (“Draga, u attachu je..).
I zbog čega u oglasima za posao ne stoji kolika je minimalna, a kolika maksimalna plata za navedenu poziciju? Znam, porezi i doprinosi jesu veliki, ali kako bih vam rekla, ukoliko ne možete da tretirate zaposlene kao ljude koji imaju planove (kupovina stana, formiranje porodice, život koji zaslužuje malo više od osnovnih egzistencijalnih potreba), onda stavite ključ u bravu i ne nazivajte bezobrazluk “nema ko da radi”.
I šta mi imamo od dinamičnog radnog okruženja, ako ćemo u 8 uveče dobiti mejl da je nešto baš hitno. Mili moji, sve što je hitno nije bitno jer da je bitno, setili biste se na vreme.
I šta znači “spremnost na rad pod pritiskom”?
I na kraju, kad već svi koriste LinkedIn kako im se ćefne, što se ne uvede praksa da tamo pišemo zbog čega smo zaista napustili posao.
Zato što mi duguju platu od novembra, a sada je jul.
Zato što opis posla tokom procesa selekcije nije ni blizu realnog radnog dana u toj i toj firmi.
Zato što mi je direktor rekao da ako on kaže da idemo u wc i s*remo, mi ćemo to morati da uradimo jer je on to rekao.
Zato što nam je muka od plate u koverti.
Zato što na radnom mestu nemamo pravo da koristimo stolice.
Zato što nemamo pravo da za vreme pauze kupimo doručak.
Zato što očekujete od nas da crknemo za vašu firmu.
*navedeni primeri imaju sličnost sa stvarnim situacijama jer su stvarne situacije.
Svaki put kad mi je knedletina bila toliko velika da je organizam odreagovao povraćanjem, pomislila sam koliko još ljudi sedi, ćuti i trpi? Čemu ta igra afla šefa i beta radnika?
Pre par meseci, kada je hrabra Jovana javno iznela stanje u P.S. Fashionu, zapitala sam se kako mi to dajemo otkaz?
Ne mogu više.
Pa, ipak mogu još malo.
Izdržaću do Nove godine i onda dosta.
Pa, ipak moram da otplatim kredit.
Pa, dobro, htela si da budeš uspešna, šta sad kukaš, radi.
Pa, mi se takav put do uspeha smuči, pa mi se još malo smuči, pa popijem lek protiv bola u želucu.
Poslaću mejl da dajem otkaz.
I šta ćeš posle?
Sedi, ćuti i trpi je mantra koju su nam roditelji, čuvena Jugina deca, ostavila u nasleđe. Međutim, čini mi se da to “porodično blago” polako nestaje. Možda ga Siniša Pavić nije tako zamišljao, ali nove generacije neće imati problem da kažu: “Jeste li vi, bre, normalni?” i bez trunke razmišljanja sve objave na TikToku uz neki popularni soundtrack.
Mobing sam doživela na tri radna mesta i ovo se desi kad mučitelju daš otkaz:
naučiš da nisu svi isti, da neki cene sve što radiš;
naučiš da brže mahneš kad ti se okrene želudac jer ulaziš u kancelariju.
Volela bih da poslodavci shvate:
zaposleni nisu robovi.
zaposleni jednog dana skupe hrabrost da odu.
zaposleni nađu bolje poslovne prilike.
zaposleni mogu da se zauzmu za sebe.
zaposleni jesu zamenljivi, ali i vi ste.
Zato, aj da se dogovorimo – nepoštovanje zaposlenih je sve suprotno od uspešnog biznisa.
Nagrade i godine postojanja firme ne vrede ni tri dinara ako ne shvatate da su pored i preko puta vas ljudska bića.
