Širila je veš u dvorištu i korila sebe što nije češće bila prodornija. Što nije ranije rekla: Nama ta veš mašina treba, imamo para, hajde da kupimo. Sad je gotovo s tim. Neće joj više život gužvati centrifuga.
Trljala je ručno dečje bodiće, cedila sapunicu i vodu iz tkanine, pa ispočetka. Nagla bi se iznad kade i tako presamićena, stezala vilicu i stezala sve jače i jače veš. Svekrva se kikotala sa komšinicom na terasi i bilo je samo pitanje trenutka kad će probuditi Aleksu. Kidalo ju je to – što već dva meseca ne može da se ustali i uritmi, ni sa spavanjem ni sa dojenjem. Što im gosti samo dolaze da vide bebu, da žderu, da se smeju, da se čude kako to sad moraju da izađu napolje da zapale cigaretu.
Muž nije stajao u njenu odbranu, jer ona nije ničim pokaazivala da je treba zaštititi. A i što bi ga opterećivala dodatno, kad ionako ima mnogo posla?
– Njeno je samo da čuva dete i to ne radi kako treba – čula je svekrvu kako šapuće na kapiji pre neku noć kad je ispraćala komšinicu. Komentar je bio još dublji ubod u srce, jer je usledio pošto se požalila da je umorna, neispavana i da se veš mašina pokvarila pa sad pere na ruke.
– Kao da mi nismo, kao da naše majke nisu prale na ruke, ‘ajde, molim te!
Kad je rekla oprezno da bi mogli da kupe veš mašinu, izbila je revolucija. Ispalo je odjednom, u tri dana ratno polje usred kuće. Imala je malu ušteđevinu, ali nije smela da spomene, da ne otkriva sve adute pre nego što se Nikola ne vrati s terena. Svekrva je na pomen kupovine samo frknula i tu je počelo.
Krišom je gledala na telefonu gde se prodaju veš mašine. Drugarica joj je rekla koje su kvalitetne, izdvojila joj je one što imaju najbolje programe i pokazala u kakav uređaj vredi uložiti za svoj dom. Sve je unapred istražila, koliki kapacitet joj treba, kako da uštedi struju, vodu, da je A energetska klasa. Samo nije smela da kaže na glas da je našla savršen model i da će ga platiti na rate.
Trljala je na ruke, jer je svekrva rekla da „nema mesta u njenoj mašini i da mora nešto svoje da opere“. Trljala i mrmljala sebi u bradu: program za delikatne tkanine, odložen start… Ma kupiću te ja… Kakva je to kuća bez veš mašine?
Trebalo je da sačeka samo dva dana da se on vrati, a činilo se da njegovo odsustvo traje mesecima. Svekrva bi je malo-malo bocnula, uvek suptilno, nikad direktno – dok se obraća bebi ili drugim ljudima. “Mama ti nije baš najbolje oprala ovaj bodi, eee, mama, mama.”
Ili komšinici:
„Gledam onog dana, šta su izmislili, mašina suši veš! Ovoliko dvorište, a ti si gospođa, pa nećeš da širiš veš, nego mašina da ti osuši, e svašta!“
Violeta je predosećala, ne – znala je, da je svekrva čeprkala po telefonu. Poslednje što je gledala tog dana bile su mašine za pranje i sušenje veša. Toliko se zadubila u čitanje karakteristika, računala da li joj se više isplati veća mašina, koja je klasa – da nije primetila kad je svekrva ušla u sobu.
– Plače ti Aleksa, možda je gladan – rekla je, pa je Violeta istrčala iz sobe i nesmotreno ostavila telefon na stolu.
Čitav dan ju je posle gledala podozrivo, a onda je uveče uz zašećerenu kafu gorčila na terasi sa komšinicom kako samo “pokondirene gospođe žele da kupe mašinu za sušenje veša”.
Činilo se posle: sati su trajali kao meseci. Da li se stvarno toliko kinjila? U 21. veku da razmišlja o tome da li treba da kupi veš mašinu?! Kratak telefonski razgovor sa sestrom nije bio od pomoći.
– Da li si ti realna, pereš bebi odeću na ruke?
– Pa, moram, razumeš? Aleksi treba…
– Violeta, postoji nešto što se zove veš mašina. Kad se pokvari ili popraviš ili kupiš novu.
– Pa znam, ali Nikola nije tu, a ONA samo podbada. Kaže sinoć, jaoj tri mašine sam oprala danas, padoh s nogu.
– Da l’ stvarno ne možeš da je pitaš da opere i vaš veš?
– Moram da prekinem, evo je.
Kad je Nikola došao, nije im dala ni dva minuta da ostanu nasamo, pa nije ništa mogla da ga pita. Već je smislila, reći će kako bi ona podigla kredit, kako je malo uštedela, kako…
Iz misli ju je prenuo svekrvin glas:
– Sine, pokvarila se mašina, ja kažem Violeti da mi da Aleksine stvarčice da operem, ona zapela na ruke će.
– Kako se pokvarila? Što nisi dala majci, nego se mučiš bezveze, Vićo?
– Ja sam mislila… – Violeta nije stigla ni da završi rečenicu, a već je znala da je bitka izgubljena.
– Što da se stavljate sad na trošak novu da kupujete, kad ja imam? Uvek možete kod mene da perete. Više treba nov zamrzivač, na primer, ili da pričuvate pare… Ne znam, ja samo predlažem.
Nije mogla da prigovori, da progovori, niti da se posvađa. Čekala je noć da ostanu sami, da mu kaže da bi ipak da kupi, da imaju svoje – a da opet ne pomene kako joj je duša bila na centrifugi već dva dana. Da ne bude da mu se žali na majku, ne posebno sad kad je tako naivno upitao: Što nisi dala majci, nego se mučiš bezveze, Vićo?
Dok je kupala Aleksu, smišljala je kako da počne, šta da mu kaže pa da pristane – on je zaspao. Sutra je već bilo kasno, svekrva ih nije ostavljala same. Probala je za doručkom da provuče, pomenula kreditnu karticu i dok je trepnula – već je razgovor tekao tako da se ne treba zaduživati, da ne treba trpati – kad se već ima.
Violeta je znala – život će im biti izgužvan kao da se pere na 1000 obrtaja ako sve ostavi tako kako jeste. Zato je istupila i rekla.
Nama ta veš mašina treba, imamo para, hajde da kupimo.
Presekla je. Neće joj više život gužvati centrifuga.
