Ponekad mislim da majke postoje samo da bi odgovarale na nezgodna dečja pitanja. Poznat vam je šablon: dete postavi pitanje, majka da odgovor, dete postavi pitanje: a što? I tako u nedogled.
Čik izgurajte svaki dan u traženju pravilnih odgovora. Sećam se kad smo bili u Diznijevoj bajkovitoj fazi. Sin mesec i po dana nikuda nije išao bez plašta – nije bio princ, već Grdana, a ćerka je odbijala da nosi pantalone jer „mama, nijedna princeza ne nosi pantalone! Je l’ mogu ja da budem sirena kad porastem?“
Činilo mi se da prolazim kroz „Dan mrmota“ štos, samo na dečji način. Pred očima se vrte naizmenično „Uspavana lepotica“ i „Kralj lavova“. Deca nisu išla u vrtić i samo bi to gledali po ceo dan da su mogli. Moja drugarica Ana mi je rekla da je to u redu. Bolje nego glupi crtaći ili oni snimci na Jutjubu gde se druga deca kao igraju, crtaju, presvlače – kao „Zadruga“ ili bilo koji drugi rijaliti, samo za decu.
Upravo u tom periodu, stigla me je lekcija o mamama i bajkama koja ide ovako nekako:
Nekada davno, što baš i nije tako davno, kad su imali 4 i 2 godine, u širokom luku smo zaobilazili „glupe“ snimke. Ako već mora da se pogleda crtani, onda da bude bajka ili nešto što ima divnu priču. Tako smo i došli do crtaća „Up!“ i kuće koja leti uz pomoć balona.
– Mama, gde je sad ona?
– Koja ona? – pitam zadubljena u čitanje.
– Pa baka.
Podignem pogled i shvatim: baka u crtaću je umrla. Šta ću sad? Šta ću sad?
Idemo kao i uvek – istina.
– Baka je umrla, dušo.
– Kako umrla?
– Pa tako. Bila je stara i bolesna i umrla je.
Ne trepće i već mi je jasno da je sledeće što će da pita: A što?
– Pa tako svi. Rodimo se, rastemo, rastemo, odrastemo i onda počnemo da starimo.
– I umremo?
– Umremo.
– A što umremo?
Što joj lepo nisam pustila „Zadrugu“ za decu?!
Nekako se iskobeljam iz tog razgovora i pomislim – dobro je, zaboraviće, još je mala, tek je napunila četiri godine. Možda je još rano za ovaj crtani. Ali mala već istog popodneva pita zagledana u knjigu bajki: „Mama, je l’ ima Bel majku?“
Uhvati me panika kad shvatim – na koricama knjige nacrtane princeze, sve do jedna bez majke!
– Pa… Nema.
– A Arijel isto nema? Snežana, Pepeljuga?
Gutam knedle i bacam preklinjući pogled na Žmua.
– Ali imaju tatu. – dodaje on sa kauča.
– Aham. – na trenutak se umiri. – Ali mamu nemaju? Niko nema mamu. Mama je umrla.
I već vidim, iza ugla vreba, malecko, a tako đavolasto pitanje: A što?
Žmu reši da ovog puta zatvori razgovor jednim „utešnim“:
– Znaš šta? To je samo u bajkama. Nije stvarno. Zato se i zovu bajke.
– Jer ljudi u stvarnom životu ne umiru uopšte – dodam ironično i pomalo zadovoljno što nisam ja ta koja mora da odgovori.
Prebrzo se obradujem.
– Mama, a je l’ Snežanina mama bila dobra?
– Jeste. – kažem oprezno.
– Zašto je onda umrla?
I ja sad tu počnem kao da se koprcam, te nisu postojali lekovi, doktori, nisu primali vakcine kao mi, bla bla, a već mi je jasno, promašila sam temu i jedva čekam da zvoni za kraj časa, pa da se izvučem.
– Zar ona nije mala da postavlja ovakva pitanja? – pitam Žmua kad se uveče uspavaju. Sećam se da sam ja imala šest godina kad sam prvi put čula za smrt. Komšinica iz ulice je umrla i znam da su uz mračna i potištena lica išle dve kratke rečenice: Ode, komšinica? Ode.
Tad nisam razmišljala o tome što je nikad više neću videti. Više me je brinulo kuda je otišla. U mrak, 100% u mrak. Smrt mora da izgleda kao mrkla pomrčina u kojoj ničeg nema. Nisam smela ni da pomislim da pitam nekog odraslog što je to tako, da li je to tako i da li baš svi, svi ljudi moraju da umru. Desilo bi se da legnem da spavam i da me ta pitanja stignu i ostave u mrklom mraku. Pa bih se uplašila i brzo sakrila iza vedrijih misli.
Sada, skoro 30 godina kasnije, i dalje radim isto.
Samo što me sad jedno malo plavo čupavo “A što?” vraća opet u mrak.
– I šta da odgovorim, majke ti, kad u svakoj bajci fali po jedna majka?
– Natera te da se zapitaš da li bi im se išta od toga dogodilo da su imale majku. – kaže kuma.
– Da. – kažem odsutno dok ih gledam kako se igraju.
– U stvari, tek je tu jasno koliko na tebi, na nama, počiva čitava budućnost naše dece.
– Ne pomažeš mi uopšte. – kažem.
Počnem da razvijam filmove. Da li bi bajke postojale da su majke žive? Da su tu da odgovore na svako pitanje i zaustave kletve?
– Aha! Crvenkapa ima majku pa je upala u nevolju! – kažem sebi pobedonosno. – Ima, ali je ne sluša. – splasnem.
I ta Crvenkapa što je pojede vuk u zalogaju, pa ono sečenje stomaka, pa silni otrovi, samrtni stoletni san, veštice što jedu decu, a povrh svega još – nigde nema mame! Za kog su oni ove bajke pisali?
A onda shvatim: baš za decu. Za buduće ljude. Za one koji tek treba da nauče da ovaj svet nije uvek lepo mesto, ali da zbog dobrih dela to postaje.
Nema te zadruge za decu koja ih to može naučiti.
Samo majka što se preznojava kad čuje:
A što?
