Često mi se nasmeju kada kažem da sam detinjstvo provela na groblju i pod šatorom. A to je prava istina. Imam veliku familiju i najveći broj rođaka je živeo u selu. Mnogo njih, na sreću starijih, je umiralo, a mnogo ovih drugih, mlađih, išlo u vojsku ili se ženilo i udavalo pod šatorom. Ne zna se šta mi je bilo prirodnije. Nošenje žita u tanjiriću od kuće do groblja, ili vezivanje trobojke na grančicu ruzmarina. Tanatos i Eros. Život i smrt kao takvi. Bez tabua i bez straha.
Između sahrana i svadbi, bilo je mnogo praznika koji su se obeležavali na groblju. U gradu, te Zadušnice praćene su zastojem u saobraćaju i dobrim pazarom u cvećarama. U selu, a naročito kada si dete, to izgleda kao vašar. Objasne ti da se tog dana mrtvima nosi hrana, da imaju za sebe ili da podele sa prijateljima. Tebi to sve zvuči logično, jer si dete, pa u sve veruješ. A i voliš to šarenilo i tu užurbanost na groblju, koja bi se danas, u umetničkom svetu, mogla definisati kao sasvim pristojan performans.
Za ovaj performans bilo je neophodno pripremiti svu onu hranu koja može stati na jedan porcelanski tanjir, koji će se odneti na susedni grob, kod “komšije”, koji ima nekoga ko je nekada umro. Tu se kaže nešto što zvuči kao “za pokoj duše tvom/tvojoj…” i preda se taj tanjir. Tanjir se prazni, pažljivo, svaki komad hrane se odlaže na određeno mesto u pletenoj korpi, pa se pakuje nova hrana u taj donešeni tanjir, koji se, prateći isti scenario, vraća na grob sa koga je i došao.
Zvuči jednostavno i zabavno, ali zapravo je proces vrlo ozbiljan. Sa pripremama se kreće bar nedelju dana ranije. Potrebno je toliko da se prikupe jaja, ostavi mleko i napravi nekoliko kriški sira, ispeku kore za gibanicu na plotni šporeta, ubere sveže voće i povrće iz baste i napune se one male somborske paprike ili zaviju sarme, ne prevelike, da ne bi zauzele mnogo mesta na tanjiru.
Pored toga, umesi se nekoliko vrsta kolača. Obavezno, patišpan, koji se peče u dubokoj plavoj šerpi i seče na kriške, žute od jaja koje su koke snele baš tog dana. Dok se peče patišpan, kuva se fil za oblande, onaj od šećera i mleka, od koga mirišu i kuća i dvorište. U isto vreme, u metalnoj vangli, mute se žicom belanca sa šećerom, za savršene puslice. Pripreme se još i princes krofne, rolati s džemom, vanilice…
U prodavnicu se ide samo da bi se kupili slatkiši, kojih nije bilo mnogo kao danas. Obično su se kupovale grisine, smoki, šećerne table, tvrde bombone, malo pakovanje petit beurre keksa i napolitanke. I to ne bilo koje napolitanke, već one sa limunom, koje nijedno dete nije volelo. Ali su se uvek kupovale, valjda jer je cena bila obrnuto proporcionalna veličini.
Kada je sve spremno, popakuje se u veliku pletenu korpu, prekrije čistom, uštirkanom krpom, na vrh se stavi sveže ubrano cveće iz baste, sveće i tamjan i krene se polako do groblja.
A na groblju sve vrvi od ljudi. Poneko, ko je skoro nekoga izgubio plače glasno, a na ostalim grobovima se čuje šmrcanje, jer svako ima nekoga za kim žali. Okadi se grob, polije vino u sva četiri ugla i prostre prvo mušema, pa novi damastni stolnjak, na koji se izvadi sve što je spakovano u korpu.
Kada si mnogo mali, samo stojiš sa strane i gedaš, čekaš da se sve završi da bi dobio svoje slatkiše i jeo ono što ti se sviđa. Kada procene da možeš nešto i da pomogneš, dobiješ zadatak da pakuješ tanjire. I sada se sećam kojim se redosledom pakuje. Prvo parče gibanice i sveže umešena pogača. Pored toga, parče mesa, nekada pohovano, nekada pečeno, zavisno od umešnosti domaćice. Paradajz, neka voćka, komad sira, u celofan spakovana paprika ili sarma. Sa druge strane tanjira po jedan od svakog kolača, ili dva ukoliko se tanjir nosi nekome ko je baš blizak porodici. Na vrh idu slatkiši. Po jedan ili dva. I baš kod tih slatkiša nastane problem. Moji su bili od onih ljudi koji najlepše što imaju daju drugima, a za nas šta ostane. A bilo je i onih drugih, koji najlepše što imaju “podele” svojoj deci, a drugima odu napolitanke s limunom. I kao što lakmus papir pokaže šta je kiselina ili baza, tako napolitanke pokažu ko je kakav čovek.
Tako je nama, deci iz moje familije, uvek kesa sa slatkišima bila puna napolitanki s limunom.
I sad se sećam te sreće kada se nas desetak okupi oko velikog stola u babinoj kući, pa krenemo da vadimo sve iz tih korpi, u kojima se izmešaju punjene paprika i puslice, različite gibanice i sve vrste mesa, masne jabuke i kruške umazane filom iz oblandi. Smejemo se, onako musave i sve jedemo, prstima, bez obzira što nešto od toga nikada ne bi pojele da nam spreme kod kuće.
Kada dođe red na slatkiše, smejemo se jer je kesa opet puna napolitanki, a mi ih pakujemo u kredenac, odakle će ih odneti na neku slavu ili kada se krene u posetu rodbini.
I sada, kada se setim, ispuni me ponos što su me tako vaspitali. Jer ta kesa je ono što sam sa sobom ponela u život. Nikada nikome neću dati ili učiniti manje nego sebi. Ili zajedno imamo ili jedemo napolitanke s limunom. Samo tako može na kraju sve da bude u redu i ravnoteži. Na ovom ili onom svetu.
