Da li ste primetili koliko je IN biti samostalna, svoja i slobodna. Koliko se nosi emancipacija. Stičem utisak da se veliki broj novinarki, autorki i spisateljica utrkuje koja će sa više autentične snage i ponosa da iznese svoje stavove o tome koliko je važno da žena bude samostalna, da donosi svoje odluke i da nikada i ni po koju cenu ne odustane od svog JA.
Istovremeno podrazumeva se da to JA može da raste i napreduje samo ako ispuni svoje želje, očekivanja i stremljenja – što u prevodu obavezno znači, da ispolji kreativnost, da grabi u nove radne pobede i da na profesionalnom i drugim planovima žanje uspehe i lovorike.
Čini mi se da je ovaj pokret bar isto toliko nedemokratski i ugnjetavajući kao srednjevekovna patrijarhalna presija koja je blokirala sve žene koje su želele da postanu naučnice ili da se nikada ne udaju.
Sigurna sam da je sloboda pravo da budeš ono što želiš i da žene koje ne žele da budu kreativne, ili to jednostavno nisu, koje ne smatraju da je neophodno da se bore za profesionalne vrhunce i koje se u vezi dobro osećaju samo ako su submisivne i potčinjene takođe imaju pravo na svoje JA.
Jednako je nedemokratski i loše terati ženu da se u braku odrekne svog prezimena, kao i prezirati je zato što je sa ponosom prihvatila muževljevo. Neko sanja da postane astronaut ili nuklearni fizičar, a neko da pravi najbolje šufnudle, štrika džempere i dočekuje muža sa posla sa supom koja se puši.
Nije fer terati svoje najbolje drugarice, sestre od tetke, (kao ni žene koje čitaju tekstove, blogove i ostale feminističke natpise) da se stide svojih nefeminističkih želja i stremljenja. Ružno je podsmevati se bilo kome samo zato što ima drugačija očekivanja od života.
Ja sam lično od onih žena koje su zadržale prezime, imaju profesiju i ne kuvaju supu, (iako volim da štrikam) ali sam sela da skucam ovaj tekst zato što mislim da se naša neformalna sekcija boraca za ljudska i ženska prava malo zanela i preigrala, pa krenula da pritiska i oslobađa i one koje ne žele da budu oslobođene, pa to oslobađanja osećaju kao pritisak da ne sanjaju svoje snove, da ne žele svoje želje i da žive tuđi život.
Potreba da se bude domaćica toleriše se, mada nevoljno, veoma starim, neobrazovanim i ruralnim ženama (one jadne ne znaju za bolje) ali ako neko mlad, ko živi u gradu i ko je ima višu ili visoku školu izrazi želju da bude “samo” domaćica, to se doživljava kao direktan poziv na linč.
Alo bre! Mi se ljudi međusobno razlikujemo. I trebalo bi da imamo pravo na to.
Jelena Novaković, žena, majka i domaćica
