Prve batine od muža nasilnika dobila je u trudnoći, a tortura je trajala punih 26 godina. Stid i strah sprečavali su je da prizna da je žrtva i zbog toga se najviše kaje. Danas, jača nego ikad, pomaže drugima da se iščupaju iz začaranog kruga nasilja.
„Moja životna priča je kao iz nekog ružnog filma. Nisam znala da li će iko verovati u ono što pričam. Šta mi se ovo desilo, pitala sam se. Da li sam ja normalna?
Nijedna vrata nisam mogla da otvorim. Kada sam prvi put otišla u Centar za socijalni rad zbog muža nasilnika, rekli su mi da niko ni kao podstanara ne može da me istera iz kuće, a kamoli ako sam tu živela i ulagala 26 godina. Međutim, završila sam na ulici…“
Ovako svoju ispovest počinje Hajrija Ramadani (53), predsednica Udruženja žrtava nasilja „Hajr“, koja je prve batine od muža dobila u trudnoći.
Tukao me je toliko da mi je nogu slomio
– Tu se nije zaustavio, bio je to samo početak njegove torture. Tukao me je toliko da mi je jednom i nogu slomio. Punih 26 godina moj sin i ja trpeli smo njegovo psihičko, fizičko i ekonomsko maltretiranje – priča Hajrija.
Ovaj scenario, kaže, ponavljao se bezbroj puta. Bivši muž je, kada se napijao, tukao ne samo nju već i njihovog sina.
– Sina je izbacivao iz kuće, zaticala sam ga modrog i u pocepanoj odeći. I vilicu mu je jednom slomio, a sin je to krio od mene, rekao mi je da je pao s bicikla. Nije jedno vreme ni verovao da je sin njegov, pa sam mu rekla: „Uhvati ga za ruku i uradite DNK“. Kada je video da je sin njegov, rekao je: „Nisam tako mislio“, ali to su rane koje ne mogu da zacele. Još pre 16 godina sin me je molio da odemo od njega, a ja sam i pored svega toga pokušavala da ga pravdam, da od njega napravim čoveka.
Kada se danas osvrne na sve kroz šta su ona i njen sin prošli, Hajrija priznaje da ne može da oprosti sebim što je trpela nasilje u porodici, što iz svega nije izašla posle prvih batina.
– Nasilje ne sme da se trpi jer ono je sramota nasilnika, a ne žrtve, ali treba vam vremena da to shvatite. Teško je objasniti kako ne možete da ostavite nasilnika, tu su strah, sramota…
Moja porodica je velika, ja sam sedmo dete po redu. Sestre i braća su imali dobre brakove, i mene je bilo sramota da priznam u kakvoj agoniji živim. Krila sam to dugo, pravila se na porodičnim okupljanima kako je sve dobro, a nije bilo.
Njen bivši suprug, osim što je bio nasilan, uvek se, ma gde otišao da sezonski radi, vraćao kući bez prebijene pare.
– Uspeo je i da na prevaru prepiše očevu kuću na sebe. Automobil koji sam na kredit kupila sinu za rođendan odvezao je u Italiju i prodao. Stalno je grabio za sebe, bez ikakvog obzira prema ocu, majci, sinu, meni.
Ceo život se kućila, pa ostala bez ičega
Na kraju je, kaže, porodičnu kuću prodao rođaku bez njenog znanja, iako je ona podigla kredit da bi u nju ulagala.
– Ne možete da zamislite kakav je taj osećaj, kada se borite, trpite nasilje, ulažete i nadate se da će biti bolje, i na kraju ostanete na ulici sami sa detetom. Kada su nam na kraju u kući polupali prozore na minus 18 i stavili katanac, završila sam u Sigurnoj kući, a sina sam poslala kod svoje sestre u Beč.
Nakon toga sin je otišao da radi u Irsku, a sada je u Hrvatskoj, gde se leči od progresivnog artritisa, što je posledica stresova koje je preživeo. A ja se, evo, deset godina sudim oko imovine, i živim kao podstanar iako sam u zajedničku kuću uložila 120.000 evra, što je ustanovio i sudski veštak. Ali neću odustati, tražiću pravdu i van Srbije ako bude trebalo.
Bila sam sama, nezaštićena i bez posla
Danas se više ničega ne boji i njena misija je da sada ona pomaže drugima koji trpe nasilje, kao što je slučaj sa Mirjanom koja nam je nedavno pričala o torturi kroz koju je ona prošla.
– Kada sam izašla iz vrtloga nasilja, bila sam sama, bez posla i narušenog zdravlja. Motiv da sve to izdržim bio mi je sin. Korak po korak, uz pomoć najbližih, ojačala sam i rešila da pomažem drugima. Ja nisam imala nikoga, ali sada oni imaju mene.
Tad dolazi na ideju da okupi žrtve nasilja i 2016. osniva Udruženje žrtava nasilja „Hajr“, jedino takvog tipa na Balkanu.
– Želela sam da se čuje glas žrtava nasilja, a da nam je baš tako nešto i te kako bilo potrebno, govori podatak da posle samo par nedelja telefon nije prestajao da zvoni. Mnogo njih nam se javilo i tražilo našu pomoć. Danas nas ima na desetine, pomažemo se i dajemo jedni drugima podršku.
Ženama treba ekonosmka podrška
Ženama treba ekonomska podrška Hajrija ima velike planove, ali joj za njihovo ostvarenje treba podrška ljudi dobre volje.
– Sigurne kuće su dobra stvar, ali ženama treba podrška kad iz njih izađu kako bi nastavile život. U suprotnom, one su prinuđene da se vrate nasilniku. Zato je moj cilj da napravimo mesto, koje ja zasad zovem poljoprivredno dobro, gde bi one imale krov nad glavom i sve što je njima i deci potrebno.
Da imaju mogućnost i da rade dok su tu, a da im se novac isplati tek kada krenu u samostalan život. To je po meni najvažnije, da mogu sebi i deci da kupe kašiku, viljušku, ćebe, da plate stanarinu…
Ženama koje trpe nasilje Hajrija poručuje da samo ako izađu iz nasilja one su heroine, a ako ne izađu iz tog pakla, one su – žrtve.
– Izlaz uvek postoji i niko ne treba da bude žrtva – zaključuje Hajrija Ramadani, predsednica Udruženja žrtava nasilja „Hajr.
Preuzeto sa: zena.blic.rs
