Jubilarna, 70. NIN-ova nagrada biće dodeljena sutra, a u finalu se našlo pet naslova – Vladimir Pištalo „Pesma o tri sveta“, Stevo Grabovac „Poslije zabave“, Vladan Matijević „Pakrac“, Srđan Srdić „Autosekcija“, i Ljubomir Koraćević „U zemlji Franje Josifa“.
„Teško da mogu da budu jedina validna slika srpskog romana koji je izuzetno raznovrstan, u kome ima i žanrovskog obilja, kao i tema i iskustava“, dodavši da bi možda volela da je nekoj od autorki ukazana dužna pažnja.
Govoreći o romanima u najužem izboru, Gordić Petković smatra da se ističu dela Vladimira Pištala i Vladana Matijevića, koji su inače već dobitnici NIN-ove nagrade.
„Pištalo nas nije iznenadio, ali je ispunio očekivanja, jer je napisao roman u jednoj istorijskoj paradigmi u kojoj ima i sentimentalnosti, i humora, i patetike, i neke vrste omaža i Paviću i Eku, ali onome što je Mina Đurić lepo nazvala globalnim romanom“, rekla je.
Sa druge Vladan Matijević je, dodaje prijatno iznenadio čitaoce.
„On kao da je ušao u paradigmu junaka pokojnog Dragoslava Mihailovića, jer nudi jednu mračnu distopisjku sliku Beograda u kojem vlada nasilje, a koji mediji sve vreme zovu oličenjem stabilnosti“, opisala, je.
Dodavši da se ne smeju zaboraviti romani laureata čija su nova dela objavljena prošle godine, ali oni nisu konkurisali za NIN-ovu nagradu, podseća da su i ostali autori iz ovogodišnjeg užeg izbora već ranije u užem izbori i bili.
„Imamo dvojicu autora koji sa svojim drugim napisanim romanom drugi put dospevaju i do užeg izbora, a to su Grabovac i Koraćević“, rekla je.
„Feminizam postao brend, pa pojeftinio“
Utisak je da, kada je reč o NIN-ovoj nagradi, ideologija više nije u prvom planu – sasvim suprtotno, rekla je književna kritičarka Jelena Lalatović.
„Čini mi se, u odnosu i na prošlu i pretprošlu godinu, kako je 2020, godina bojkota, bila poslednja u kojoj je ideologija bila u prvom planu. To zvuči kao neki pozitivan razvoj događaja, ali zapravo mi se čini da je došlo do snažne depolitizacije, možda i potpune slabosti da se izazove kontroverza. Kao da je tržište sve iznivelisalo, na njemu sada imate za svakog po nešto i sve te pozicije su ravnopravne, a jednom godišnje se takmiče“, kazala je ona.
Godina 2019. je bila prva u kojoj su se četiri autorke našle u užem izboru, a onda 2021. i 2022. imamo dve autorke koje pobeđuju jedna za drugom.
„Tržište dovodi to tih prebrzih promena i onda ne možemo da zapravo govorimo o suštinski bitnim stvarima“, kazala je ona.
Povodom toga da ove godine nema nijedne autorke u užem izboru, Lalatović kaže da je feminizam postao brend i da je na neki način zbog toga pojeftinio.
„Žene su sve vidljivije, ali je realan učinak sve manji. Ove godine imamo četiri članice od pet članova žirija za NIN-ovu nagradu. Ali prema mom mišljenju prava slika u oblasti ravnopravnosti polova činjenica da smo nedavno imali jednog autora koji se predstavljao kao autorka i na osnovu toga zaključio da je ženama lakše da se probiju u intelektualnom svetu i na književnoj sceni.
Takođe smo imali jednog dobitnika NIN-ove nagrade koji je pre nekoliko godina tvrdio da je Ivana Dimić dobila ovo priznanje samo zato što je žena. Taj isti pisac sada svoju bivšu partnerku javno opanjkava u kontekstu dodele književnih nagrada“, podsetila je ona.
Problem je što smo mi kao društvo receptivni za tu vrstu sadržaja, ističe.
„Omalovažavanje žena samo zato što su žene je legitimno, iako su žene danas mnogo vidljivije“, kazala je Jelena.
Govoreći i sama o ženama autorima, profesorka Vladislava Gordić Petković podseća da je žensko pismo poetička odrednica, pojam koji je nastao kao otpor dominantnim poetikama.
„To je za autorke bila želja da verifikuju svoje iskustvo, koje nije manje vredno od iskustva muškarca. Muškarac može da govori iz perspektive žene, ali to ne može bez donošenja sopstvenog utiska o ženi“, rekla je.
Među autorkama koje se nisu našle u užem izboru izdvojila je Maju Iskru i Stašu Bajac.
„Maja Iskra je ponudila jednu vrlo perceptivnu sliku Dorćola devedesetih i načina odrastanja jedne sentimentalne Amazonke u tom okruženju. Sa druge strane, Staša Bajac je napisala priču koja se može lepo povezati sa Pavićevom pričom ‘Vedžvudov pribor za čaj’, jer je to priča o odnosu Balkana i Evrope, ali ispričana iz perspektive ličnih odnosa“, kazala je ona.
Žena manje statistički piše, napominje profesorka.
„Žene manje pišu i objavljuju, jer je ustrojstvo sveta takvo da one nemaju te ‘hektare vremena’ koje bi posvetile pitanju. Ali one pišu, neke od njih u zrelom dobu.
I ako toliko govorio o autofikciji, potrebi da se ispriča autobiografska projekcija svog života i vremena u kojem živimo, mislim da je pravo vreme da se ženama da prostor da to učini. Ne smemo zaboraviti da su ženske slobode stigle jako kasno“, zaključila je ona.
