Na slavi kod mojih roditelja, pozdravljajući se na vratima, mamin teča je rekao: „E pa! ’Ajde tako! I znate šta? Ako ne dolazite, a vi bar svratite!“
Više puta sam pomislila poslednjih godina, možda treba da joj kažem da je volim. Pa mi je bilo glupo. Mi to nismo radile. I tako nam je to i ostalo. Puno neizrečene ljubavi koja nas okružuje.
Znam da ću da zvučim matoro, to je možda što i jesam, fizički, ali razmišljao sam pre neki da koliko mi stvari fali koje sam radio kao klinac, a sad ne radim. Mislim, neke mogu i dalje, tipa da kradem…
Jeste, danas je teško biti roditelj, zaključak je savremenog roditelja. Ne umem da napravim pravu analogiju zašto se današnja deca toliko razlikuju od nas nekad. Verovatno zato što se zapravo ne razlikuju uopšte, već rade iste stvari kao i mi…
Ti si, ćale, kriv što još ponekad ruske čeze lete po plafonu sobe moje, kao onda kad nad kolevkom si mi Onjegina recitovao.
