“Možda se ne vratim”, rekla.
Dan danas ne znam da li je to stvarno mislila.
I tako sam se sa naramkom u ruci, 20 šavova kojima su pokrpili moju maternicu i 10 maraka u džepu uputila svojoj kući i svojoj majci.
Prošle nedjelje, u francuskom gradu Nensi, jedna žena je ušla u apoteku, jednom od rijetkih javnih mjesta koja su i dalje otvorena usljed izolacije zbog prevencija širenja virusa korona.
Dragana S. iz okoline Kladova nakon što ju je muž tri puta ubo u srce i nekim čudom preživela, postala je sudeći po komentarima jednog dela javnosti “hrabra iskrena žena” koja je zaslužila jedno veliko “bravo”.
U priči sa jednim od ordinirajućih policajaca u urgentnom, upitah u polu zezanju preksinoć:
– Jel ovo neka socijalno loša faza, nešto tipa Zvezda pukla Ligu šampiona ili tako nešto..? Pokušavam da objasnim frekvenciju žrtava porodičnog nasilja u urgentnom ovih dana..
Ona već dugo zna da on nije za nju.
Ponekad pomisli da on nije ni za koga.
Šta će ženi samoodbrana?! Bolje nek uzme oklagiju u ruke!
U nekom periodu odrastanja, tamo negdje u srednjoj školi, sa svojom tetom sam znala ići po kavama i druženjima, upoznavala njene frendice, upijala te neke situacije koje su me tek čekale ili bi me mogle čekati…
„Zašto ne ostaviš prošlost tamo gdje je?“, pitao me neki dan. Automatski sam se obranila i rekla da jesam, da sam ostavila prošlost tamo gdje je, u prošlosti.
Držao me je dolje (i nisam mogla ustati). Ali onda jesam – ustala sam. Stojim. Išla sam od nule do svog sopstvenog heroja…
