Deset godina sam pisala o stidu, smjelosti, ranjivosti i osjećaju krivice, zaobilazeći oproštaj. Zašto?
Odbijanje prihvatanja odgovornosti nije znak jačine. To je znak narcisoidnosti.
Likovi se pišu, ali se retki dogode. Ana Karenjina nam se dogodila da bi živela kroz naše osude.
Nisam zlopamtilo. Nikad nisam to ni bila. Kad sam bila mlađa, događalo se da se kao naljutim nešto na ekipu s kojom sam se igrala, pa kao odem i napustim ih. I onda sutra sve isto. Nije mi se dešavalo da pamtim, pa vratim. Nikad.
Kada razmišljam na ovu temu, a razmišljam često, prvo što mi odjekne u glavi je ona poznata rečenica: „Oprosti zbog sebe.“ Oh da, slažem se, zaista treba da oprostimo zbog sebe. Međutim, ono što muči nije zašto, nego kako da…
