Tu na sredini užeta. Prepuštena. Svako vuče sebi. Konopac mi klizi kroz prste.
Dan koji je dugo očekivao bio je kišan i tmuran.
Možda ja baš i nisam prava osoba da vam govorim o novcu.
Ne znam da li smo i dalje oni isti ljudi kao što smo bili ono jednom na dolaznom peronu beogradske autobuske stanice. Sećaš se?
U ovo vreme, prošle godine, mogla sam da se zakunem da znam ko sam, šta želim i ko je čovek pored kojeg ću provesti ostatak svog života. Danas, dvanaest meseci kasnije, sigurna sam da je ponovo decembar.
Da postoji recept za bolji život
ja bih ga do sad pronašla.
– Ti si sada u haosu i ja to razumem – rekla mi je. – Svašta hoćeš, a ništa ne možeš. Mali su. Polako. Porašće. Ne žuri.
Kad mi bude šezdeset pet, prođi slučajno mojom ulicom.
Razmišljanje o prološti za mene je uvek teško. Ne volim prolaznost i teško podnosim kraj. Svaka moja veza, a nije ih bilo mnogo, trajala je dugo i bila je intenzivna i burna. Svaka veza me obeležila i promenila na neki…
