Gledam u šolju hladne kafe. Mislim: ne želim da brže porastu. Ne želim da izgubim išta od ovog. Ja volim ovaj haos. Samo. Samo mi treba da sam sama tri sata. Tri sata. I da nisam ovoliko umorna. Da ne padnem u nesvest svako veče na dvosed ili pod. Eto toliko mi treba. I da kafa nije hladna, VIŠE!
Postoji ona knjiga koja mi je obojila srednjoškolske dane. Ono „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, koje me je naučilo: jednom kad počneš da spetkariš – spletkariš celog života.
E pa, ta ista knjiga počinje, simbolično, psovkom.
Gde si se zajebala, Marina?
Imala sam 16 godina i bila sam u fazonu: šta ti je, bre, ženo, što psuješ? Što si se zajebala? Što počinješ knjigu tako? Šta ti se desilo?
I ono omiljeno: ja neću to tako.
Petnaest godina kasnije, u jedno nedeljno jutro: gde si se zajebala, Aska?
Ima tih dana kad se osetim kao talac sopstvenog života. Kao da sam upala na neku scenografiju koja mi se dopada, ali mi se suknja zakačila za neku stolicu pa ne mogu da mrdnem. Oko mene promiče sve: scena je živa, iza kulisa i u publici se čuje komešanje, sufler suflira – a ja sam paralizovana. Stojim u mestu, koprcam se, želim da učestvujem, a ne mogu da se pomerim. Kao da sam u snu.
Samo što nisam u snu.
Samo što se svi ovi dani broje kao pravi, stvarni i moji. Iako meni ne pripadaju.
Nekad je haos bilo tri ispita za uslov u oktobru dva, pa povuci – potegni. Ili njegova bivša što ima najlepše oči na svetu. Ili kad u menzi zakasniš za pomfrit i pohovani kačkavalj. Kad padneš ispit ili bukvalno padneš – ispred celog odeljenja pa se svi smeju. Haos je bilo zaljubljivanje i odljubljivanje. Šta da obučeš za izlazak petkom uveče. Sada haos čuči u dečjem plaču.
– Što se pre pomiriš sa činjenicom da deca plaču, bolje po tebe.
– Kako to misliš, deca plaču?
– Tako. I srećna deca plaču. Kad ih nešto boli, kad im nije jasno, kad nešto ne mogu da urade iz prve. To ne znači da su nesrećni ili da si ti loša mama, već samo da još ne znaju kako da pokažu svoje nezadovoljstvo ili frustraciju.
– Volela bih da imam kontrolu nad svim što mi se dešava. Ne znam gde sam se zajebala…
– Ma mani tu filozofiju i spletkarenja! Nisi se zajebala, već samo široko misliš. Pusti to! Sad je dovoljno da voliš široko.
– A ovaj haos?
– Šta haos, kakav haos? Ti si, ženo, na ringišpilu. Prestani da gledaš prestravljeno u zemlju i uživaj u vožnji! Jednom kad se završi biće ti žao što nisi duže grlila nebo.
– Misliš: decu?
– Mislim: sreću.
