Znam da ćemo se sresti.
U svim onim nedostajanjima.
Gledam fotografije, a u glavi se samo pušta ono „Pogledaj kroz prozor taaaaj. Šta vidiš tu? Možda tražiš sebi mir…“
U januaru 2004. zapisala sam u dnevniku savet prijatelja: „Pazi, nemoj da se povrediš.“
To je bilo dva dana pre nego što sam se okliznula na ljubav.
Kada prebiramo po sećanjima svoje doživljaje, na kraju ispadne da su nam najmiliji oni koji nam u tom trenutku ne predstavljaju ništa spektakularno.
Rondali smo do malopre, moj sin i ja, po nekim starim kutijama smeštenim na vrh ormana. Znam ja dobro kad sam ih i zašto gore stavila, s namerom da jednu od njih nikad ne otvorim više, ili možda nekad kad budem baš sama, “najsamija” na svetu.
Na to smo letovanje, meni kao detetu, činilo se putovali vekovima. Fića je bio već star, majka nervozna od vrućine nije prestajala da gunđa ceo put, jedino je ćale bio pun neke čudne strasti. Mesecima pre toga njegove uspavanke meni…
