Nema ništa gore
Od svega što sam osjetio s tobom
Nema ništa veće
Od ništavila koje si mi ti pružila.
Da li možemo na minut da razgovaramo o tome kako je biti ljuta na svoju djecu?
I možemo li svi priznati da to postoji?
Ne budi pohlepna.
Ne zahtijevaj sve istog momenta.
Zaustavi se i pogledaj svoj život.
Jednog dana sam se penjala uz stepenice, iza svog sina, i on je hodao TAKO SPORO!
„Tolerancija je zabluda 21. vijeka“.
Nepoznati autor.
Stajala sam u redu za kasu sa bebom na sebi u kenguru, dvogodišnjakom u kolicima i troje starije djece koja su mi se vrzmala oko nogu. Slušali smo pištanje kako je kasirka skenirala koji proizvod i usputno čavrljali.
„Više nemam strpljenja za neke stvari u životu. Ne zato jer sam postala arogantna, nego jednostavno zato što sam došla do tačke kada više ne želim da gubim vreme na stvari koje me čine nezadovoljnom ili tužnom.
Ovih dana
Razmišljam kako moram biti ljuta kada god se svetlo gasi.
Flašica mleka je pala sa stola i mleko je pravilo fleku na tek opranom tepihu. Slučajno su je oborili trogodišnji dečji prsti dok su tražili mamu u 5h ujutro. Audio zapis tog događaja podrazumevao je dečji plač, duetski. Roditeljski uzdah, duetski. I kratko pitanje: „I ti kažeš da hoćeš treće dete?“
Kada mi na Fejsbuku iskoče slike i uspomene sa ćerkom od pre godinu, dve i tri, rasplačem se i postajem ona dosadna mama koju svi mrze na društvenim mrežama.
