Doživela sam kulminaciju toksičnog samoprezira tog nedavnog jutra kada sam smandrljala još jednu pristojnu, toplu, suštinski korektnu poruku. U njoj nije bilo ničeg spornog, osim što sam izabrala da istaknem neosnovano optimističnu umesto iskrene konstatacije.
Kolebljivim pokretima pravila sam kafu, i sebi u bradu gunđala da nisam za teške teme pre kafe, glavobolja se polako promaljala stidljivo pulsirajući u predelu slepoočnice, vreme napolju je bilo užasno. Gunđala sam neubedljive izgovore za sebe, za moju prijateljicu, za ceo svet i negde sam istovremeno uviđala koliko je to uvredljivo za sve nas. Glavobolja se pojačavala..puna nade srknuh vrelu kafu očekujuci da osetim onaj prelaz sa stanja tenzicne napetosti u stanje podnošljive funkcionalnosti. Uživala sam u mirisu uprkos svemu. Zurila u jorgovan sveže nabran, fiksirajući omamljujuću lila nijansu… takve stvari mi se dešavaju kada sam na pragu da izvučem neki sebi značajan zaključak.
Nakon još kojeg srka, tenzija se i dalje stihijski provlačila, pročitala sam poslatu poruku još jednom…uzdahnula teško kao da sam čula za ne znam kakvu tragediju…naravno nisam, ali meni je taj trenutak ipak bio potresan…duboko u sebi znala sam istinu, no to nije bilo važno. Nije bilo važno što sam million puta pre napravila sličan izbor, niti što volim sebe videti radije kao pristojnu nego istinoljubivu. Istinoljubivci su ionako preglasni i naporni, a ljudi, dok su odmereni melem na ranu, uvek poželjni u svakoj situaciji…
Nije problem ni što je u biti to istina, nego što je u nekom momentu to meni postalo važno! Ja sam to nazvala samokorigovanjem, usavršavanjem, a to je zapravo bilo emocionalno ograđivanje od principa i od ljudi…sigurica što bi rekli, izbor kukavice, ako bismo bili strogi, ili samo istinoljubivi. Sve je počelo bezazleno u nekom trenutku kog više ne mogu da se setim, znam samo da sam došla do spoznaje da biti iskren ne podrazumeva nužno biti neuljudan. To je samo donekle istina, mada dobro zvuči. Utešno…Moje dotadašnje saznanje o istinama je da su one uglavnom neprijatne ili makar neudobne. Isuviše sažete i krute da bi se u njih mogao uglaviti neki izgovor ili opravdanje. To ih čini malo nezahvalnim saveznikom.
Onda je čovek napretkom civilizacije osmislio pristojnost koja je znatno fleksibilnija i lakša za upotrebu. Neprijatne suštine čini manje neprijatnim, a istina gubi na svojoj oštrini. Vremenom su ove kategorije duboko srasle jedne u druge, a čovek je isuviše često prelazio zamišljene granice i vremenom izgubio kredibilitet da traži istinu. One više nisu bile tako strašne…ali one više nisu bile ni važne… Mi nismo bili lažovi, samo pristojni, nismo bili emocionalno nezainteresovani samo uviđavni…. Čudno je to… kako samo malo šira perspektiva udara temelje za potpuno drugi svet…Kod trećeg srka znala sam da kafa nece biti dovoljna da glavobolja popusti. Popila sam tabletu i dalje fiksirajući jorgovan koji je mirisao divno, a ja sam čula trzaje i čini mi se da sam cela pulsirala. Ne toliko zbog bolova koliko zbog neprijatnosti koju mi je ulivala moja savršeno prijatna poruka.
Istina je da smo negde izvežbali pristojnost jer ne možemo sebi priuštiti da budemo strožiji. Zapravo smo se slomili pred sobom, i u nekom momentu uzdahnuli i rekli sebi u stilu, ‘’pa dobro, niko nije savršen, nema potrebe na nekim stvarima insistirati, ne radi drugome šta ne želiš da se radi tebi’’… Šta to zapravo znači?!! I ne radi se samo o izgovorenim rečima i gestovima … radi se o uvežbanim principima kojima sami sebi činimo život manje podnošljivim a da bi održavali sliku društveno prilagođene osobe. Radi se o svim onim uljudnim telefonskim pozivima i druženjima i uslugama i nekad čitavim životima sazdanim od mašinerije sitnih rituala kojima se brižljivo gradi jedna slika koja u suštini nije istinita.
Radi se o svim onim kolutanjima sebi u bradu, koje ja ne zaslužujem, koje ti ne zaslužuješ, a ni osoba na koju se odnosi. Čitavi životi izgrađeni na jednoj sofisticiranoj laži… A ja tražim previše, svesna sam toga…tražim izvan realnosti, tražim možda izvesnu krajnost. Umorna sam. Iscrpljuje me to. U trenucima kao što je ovaj, izgleda mi da je potrebno samo malo da budemo bliži sebi, ali taj korak mora biti kvantni skok! Koliko je neugodno insistirati na doslednosti? I bez samozadovoljnog gunđanja u bradu dok čitate, kako se vama ovakve situacije ne dešavaju. Mi smo generacija belih lažljivaca.. u ime kulture i tolerancije obmanuli smo sebe da je to nekako ispravno… prvo na sitno, na retko…vremenom, vrlo neprimetno, to postaje način života i neke granice se zauvek gube u magli. Sve se doima sasvim prirodnim. Logičnim…delom odrastanja… Toliko je duboko u svakom od nas da odstupanje dođe ko apsurd…
Srčem i dalje onu kafu, mislim da će mi trebati još jedna. Usput radim pregršt nebitnih stvari dok razmišljam koliko sam izgubila sebe u šarenilu korektnih gestova, i otrcanih fraza koje doduše stvarno zvuče lepo…zvuče kao odjeci neke istine provučene kroz dečiji filter i sažvakane da lakše prođu kroz probavni sistem. Ne, ja nisam pristojna osoba. A nisam ni naročito društvena. I zapravo me nije briga, ali mi nije komotno da se to vidi. Šteti mom novopronađenom instant zen imidžu koji mi negde leži ali ne u ovoj varijaciji koju koristim.
Zapravo sam u tome iskrena, samo moram pronaći moj ton, moju aromu u svemu tome …Samozadovoljnim kezom nekoga ko je provalio tajnu šifru, srčem moju drugu kafu, vrelu i prejaku, ovaj put bez šećera. Iz nekog razloga poželela sam osetiti autentičan ukus. Kao i u samootkrivanju. Bez šećera molim… Teška kiša udara u prozor, mračno nebo kao u Norveškoj, žilav vetar mrsi tanke olistale grane mršave šljive..
Ne, ja nisam prijatna. A nisam ni spontana. Učtivi prazni razgovori me zamaraju. Ne volim instant kafu. Ne volim nenajavljene goste i voćne torte. Nije mi napor da u prolazu budem uljudna ali ne volim biti preterano zadržana ako sam negde krenula. Kancelarijska laprdanja mi idu na živce i generalno smatram većinu ljudi programiranim zombijima. To ne znači da sam ja nužno ‘’probuđena’’, niti smatram da me ijedna moja šarmantno nezgodna osobina čini nešto posebnom ili potencijalom da budem Virdžinija Vulf nove generacije. Klišei me užasavaju. Kao i ljudi koji mahom pričaju o drugim ljudima. Volim apstraktne teme i one neprijatno lične. Ništa u sredini.
Volim dobar scenario, dobar grafik i dobru knjigu. S’tim da je većina knjiga komercijalno smeće. I u ovom trenutku strašno volim da govorim po impulsu, bez one korektne cenzure. To me neviđeno zabavlja! Napolju udaraju zvona crkve i sve divno odzvanja. Moj pas prati zvona muklim zavijanjem i daje čitavoj slici novu gotik dimenziju. Nebo je mračno, i zvona prodorno udaraju, ker laje a vetar sve uništava. Ja srčem kafu i probijam se kroz paučinu mog napuštenog sopstva i rušim sve pred sobom jer mi nedostaje osoba koja sam bila, pre no što sam postala ‘’sasvim po meri’’. Sve je predivno. Sve je kako treba. Mislim da mi se gorka kafa više dopada od slatke… Sve što nije suštinsko je laž. To je naprosto istina.
Laganje me zamara i tera na ružne kompromise. Udaljava me od svega što mi je bitno. A ponajviše one male, sitne, bele, dobronamerne. Mislim da je odatle počelo. Sloj po sloj, cigla po cigla, eto tvrđave! Tolerancija je možda potrebna kako se naši mikrokosmosi ne bi međusobno uništili, ali ne po cenu da moj lični mikrokosmos ne može da diše… moj kosmos je živa stvar! On pulsira mojim ritmom i traži svoj metar kvadratni! On traži onaj deo prostora koji zauzima ta bezvredna tvrđava! Srčem moju kafu kao da je to jedina važna stvar. Možda i jeste, u ovom trenutku. Pa šta! Volim piti kafu satima. Sama. I teško mi je biti tolerantna više nego što moram. Možda sam sebično derište zarobljeno u telu žene i moja ružna osobina traži validaciju, jer je stvarna. I naprosto nepromenljiva. I ne volim da se previše objašnjavam… Jutro odmiče u tonu novootkrivenog herojstva dok prelistavam stari rokovnik sa receptima i rokćem u sebi zbog smelih uvida.
Klibereći se samoj sebi u brk, nadam da će sav taj integritet biti vitalniji od talasa cinizma koji udara najkasnije u vreme ručka. Da l’ će se sve raspršiti u naletu malodušnosti, kada se setim koliko je lakše biti kukavica i koliko je moj korigovani dizajn lakše prodati u svakodnevnim društvenim transakcijama? Ostaje da vidimo, nije da se brinem, jer sve u pravom trenutku dolazi. Ponekad i samootkriće dođe prerano i treba mu da zri neko vreme, pre no sto preplavi svaki unutrašnji proces i reprogramira me konačno na fabričke postavke…
Ne volim grubost nad životinjama, nepravdu nad ljudima iz nekog razloga lakše podnosim… Ne izjašnjavam se o ispravnosti te postavke… Nervira me mlak prevaziđen humor iz ‘’Prijatelja’’ koji mi je bio uvek petorazredan i predvidiv i generalno ne shvatam globalni uspeh te serije… Kad kazem ‘’petorazredan’’ zapravo mislim na ‘’fore iz petog razreda’’… iritiraju me fejsbuk propovednici i instant mudraci…
Vetar fijuče, ker zavija, kafa je odavno hladna…jutro se razleglo u prilično gadan dan a ja sam bogu zahvalna što ne moram izaći. Dok sprovodim tešku magiju u kuhinji grčevito se držim za patrljke integriteta koji sam jutros pronašla…osećam beznadežnost svega dok štitim svoju vilinsku prašinu koja me vraća izvoru i miriše na nešto stvarno… Pitam se, hoće li moj polet preživeti dan i izazove koje nosi… Na žalost mnogih ja nisam tiha osoba…potrebno mi je da uložim značajni trud da budem prijatna većinu dana…samu tu činjenicu teško podnosim… ne sopstvenu asocijalnost nego stvarnost u kojoj moram da je potiskujem… nisam ljubitelj sezonskog povrća… ne volim gužve …iscrpljuje me nepotrebna komunikacija…I ne želim da lažem više…ikada…po cenu samouništenja…jer šta je život bez autentičnosti? Tek suva, bezukusna egzistencija koja je zapravo produženi čin umiranja, samo bez dostojanstva i ideje o zasluženom Raju…
