Moj otac je već prvih godina braka dobio tuberkulozu i nije bio sposoban za teške poslove. Sećanja mi sežu u pedesete godine prošloga veka i duga leta provedena sa njim i sa sestrom Anom četiri godine mlađom od mene.Tek smo se uselili u novu kuću nabijenu od zemlje. Samo na jednoj sobi smo imali pravi, novi prozor i vrata. U drugoj sobi su stajala dva trougla izrezana u zidu. Na njima su bila zazidana stakla imitirajući prozore. Na vajatu je tata sam napravio vrata od nekih grbavih komada drveta.
Mame nije bilo kod kuće skoro nikada. Od ranog proleća, odmah posle Uskrsa, pa sve do kasne jeseni organizovano je odlazila na poljoprivredne radove u druga mesta na konak. Kući je dolazila povremeno. Možda dva do tri puta mesečno. Vršalica za žito je bila razlog odlaska od kuće još u rano proleće. Samo ko je bio na okopavanju i plevljenju šećerne repe koja je sejana rano u proleće, pa je trebalo i rano okopavati i raščupavati, samo taj je imao mesto na vršalici. Taj je bio sretnik. Imao je obezbeđen hleb za celu godinu. To jest, radeći na vršalici radnik je mogao zaraditi brašna onoliko koliko se mogla ishraniti porodica sa dva odrasla člana i dvoje dece. U salašima, na državnim poljoprivrednim dobrima radnici su spavali po štalama. Događalo se da je bilo radnika puno i teško je bilo obezbediti smeštaj te su se krave ili konji smeštali u jedan deo štale, a radnici u drugi deo. Hrana je visila na plafonskim gredama u torbama, tobože zaštićena od miševa. Danima i nedeljama mati nije dolazila kući i svi naši razgovori između oca, sestre i mene su se svodili na ono vreme kada dođe mama. Sestrica je učila svaki dan nove reči, znala je sklapati kratke rečenice, izrekla bi neku zanimljivu šalu, a mi bismo govorili:
-E, sad da ti mama vidi! Ala će se mama radovat kad vidi da i to znaš.
Otac je bio razapet kućnim poslovima. Obrađivao je baštu sa mnogo voćaka i velikim povrtnjakom uz mnogo teškoća. Nije mogao sebi dozvoliti da mu deca budu željna ičega što se može uzgojiti. Izjutra rano čim se probudimo, trčale smo bose iz kreveta do prvih trešanja i višanja koje su zaruđivale. Dobro smo se slagale sa ocem. Kuvao nam je, kupao nas, češljao, uspavljivao i pekao hleb i palačinke. Uveče smo slušale priče o batinskoj bici u kojoj je otac učestvovao i 
bajke (tek kad sam odrasla shvatih da su to bile izvorne sonćanske bajke). Za uzvrat ocu smo pomagale pojiti i hraniti piliće, pačiće i guskice. Brale smo travu za zečeve i vraćale na livadi nemirne svinje zajedno sa pulinima.
Svako jutro posle doručka, prislonile bismo se uz dovratak, a tata je kredom udarao recke ko je koliko narastao. Ankica je brzo rasla. Izrasla je iz prošlogodišnje, letnje haljine i otac je danima lupao glavu kako da joj nabavi prikladnu haljinicu. O kupovini nečeg novog nije moglo biti ni govora. Vladala je hronična nestašica novca, ne samo u našoj porodici, nego i u drugima. Konačno se otac domislio šta će i kako će. Uzeo je njenu prošlogodišnju, okraćalu, letnju haljinicu i došio delove od moje okraćale zimske haljine. Tako je Ana dobila novu haljinicu pristojne dužine. Kao da sada gledam tanku, lepršavu haljinicu sa žutim cvetićima, došivenu sa tamnoplavom, kariranom vunenom tkaninom ostatkom od moje debele, zimske haljine. Bila je sretna kako samo može biti sretno dete od dve i po godine.
–Imam novu icu! Imam novu icu!- podigla bi haljinicu rukama i onda se okretala poput šarenog ringišpila, dok opijena ne bi sela na tur.
Često smo pitale oca kad će mama doći. Otac je uvek odgovarao sad će to, brzo će to, a onda je jednog dana rekao:
–Sad već možete brojit na prste jedne ruke kad će mama dojt.
Malo smo se sporile čija će ruka biti u igri, a onda sam ipak pristala neka to bude njena. Uveče pred spavanje, posle Očenaša i molitve Anđelu čuvaru, brojale smo dane do maminog dolaska. Palac je bio ponedeljak, kažiprst utorak, srednji prst sreda, domali četvrtak, mali petak. U petak uveče nam je otac rekao:
– Eto, vidite, mali prst je najzaslužniji! Dono vam je dan kad će dojt mama. Sutra dolazi.
Dugo smo te večeri, svi troje ostali budni, razgovarajući i radujući se sledećem danu. Mati je sa ostalim radnicima u grupama odlazila i dolazila na prikolici sa traktorom. Kao da je sada gledam sa maramom na glavi svetle boje. Po obrvama i trepavicama joj pala prašina kao i na zgužvanoj suknji, bluzi i pregači, narodnoj nošnji koju je nosila. Mirisala je na sunce i znoj. Taj osećaj je još vrlo živ u meni, mada je odavno nema.
Ujutro rano toga dana smo svaki čas istrčavale na ulicu da vidimo da li je stigao traktor iz somborskih salaša. Igrale smo se na putu po prašini i zapadale u nju skoro do kolena. Kada smo bile gladne brzo bi utrčale u kuću po komad hleba namazanog sa mašću, posoljenog sa krupnom solju i popaprenog sa crvenom, sitnom paprikom. Često nam je otac sitno naseckao crnoga luka i stavljao povrh masti. Sestra je skakutala oko njega i vriskala:
-
Potapšaj mi, dado, potapšaj!
To je značilo da luk treba nožem potuckati na masti kako ne bi ispadao dok sa komadom trčimo na sokak.
Odmah smo se vraćale na ulicu da ne promašimo mamin dolazak. U podne svaki dan smo išle na spavanje, međutim, toga dana otac nas nije privoleo na spavanje, mada smo bile premorene od uzbuđenja i dugog čekanja. Traktor sa prikolicom punoj radnika je stigao kasno popodne. Zaustavio se na uglu ulice. Tata je rekao:
– Trčite prid mamu!
Uhvatila sam sestricu za ruku i trčale smo što smo mogle brže. Mama nas je videla izdaleka. Čučnula je i raširila ruke:
– Di ste mi, anđeli, moji? Lutkice moje! Pa, kako ste mi narasle! Pa, kako ste mi lipe! Jeste li mi bile dobre? Jeste li slušale dadu?
Dok smo trčale seka je iz sveg glasa vikala i hvalila se:
– Mamo, mamo, imam novu icu(haljinicu)! Dada mi je kupo(krpio). Vidiš novu icu? Dada mi je kupo.
Mama nije shvatala šta govori. Tek kad smo stigle pred nju, posle poljubaca koje nije znala kojoj će prvoj uputiti, detaljnije je poslušala i zapanjeno se zagledala u sestrinu haljinu.
– Imam novo! Imam novu icu! Dada mi je kupo!- brbljala je Ankica.
– Sestro, mala ti kaže da ima novu aljinicu. Dada je krpo! Sašijo.- objasnila je mami naša tetka koja je takođe bila u grupi radnika.
Mama je drhteći, nespretno petljala po džepu vadeći prvo maramicu u koju je šmrknula i obrisala oči, a onda je iz istog džepa izvadila u fišeku od papira, svilene, šarene bombone koji su se slepili od vrućine.
Dugo vremena posle toga nisam razumela zašto su mnogi od radnica i radnika zaplakali. Otvorilo mi se mnogo, mnogo godina kasnije, kada sam postajala svesna prvih gorčina života.
