Jutros sam ustala rano. Umila se na brzinu, obukla, i uzela staru babinu korpu i krenula u voćnjak. Još u snu su mi se prijele trešnje. Onako, crvene slatke, toliko slatke da trnu zubi. Taj san me je i naterao da ustanem tako rano.
Usput, do voćnjaka pokupila sam i stolicu. Šta ću, niska sam, a trešnja je visoka. Ova stara trešnja nije kao današnje patuljaste trešnje koje čovek može obrati sa zemlje. Oko ove mora se pomučiti, ako se želi jesti njene slatke plodove.
Stavila sam stolicu pored stabla i popela se lagano u krošnju. Na jutarnjem suncu listovi su se prozračno zeleneli, a trešnje crvenele kao krv. Cela krošnja je mirisala. Bože, kakav miris. Davno zaboravljeni miris detinjstva, musavih usta i obraza.
„Ajde, ne razmišljaj o glupostima nego beri, nemaš vremena“,samoj sam sebi govorila. „Naberi tačno onoliko koliko ti treba, nemoj više.“
Počela sam da berem trešnje. Malo u korpu, malo u usta.
„Slatke su“, pomislila sam, “baš slatke, prijaju mi“. Počela sam da jedem halapljivo i usput brojim trešnje koje sam pojela. Prvih par su bile baš jedre, crvene slatke. Možda jedna-dve su bile malčice kisele, ali nema veze. Nastavila sam halapljivo da jedem. Toliko su mi se osladile da više nisam ni birala. Trpala sam ih u usta. Au, bilo je crvljivih, ali sam ih junački pojela.
Da, da, šta je jedan crv za jednu trešnju. Ništa. Ne može je pokvariti. Sledećih par sam pojela sa košticom, baš onako kako rade halapljive guske kada se prejedu pa progutaju par kamenčića zbog bolje probave.
Onako pune šake trešanja, progutala sam i nekoliko kiselih. Baš kiselih. Lice mi se skupilo u grimasu. “Bljak“, pomislila sam, “zamalo da mi se smuči…“
„Jedi dalje“, bila mi je jedina misao. I nastavila sam. Jela sam ih, ali sam i brojala. Negde kod 33 trešnje štucnula sam. “Ma nema veze bre“, pomislila sam, „navikava se stomak na silne vitamine.“
„Voće ko voće“, mislila sam. Eto stara trešnja, a njeni plodovi nisu svi isti. Evo,pojela sam i polugnjilu…uffff… Polako sam se popela na višlju granu, gde su me čekale crvene lepotice.
„Mmmmm, divota“, ote mi se iz usta. “Sva sreće da sam sama i da mi niko ne dosađuje“, prošla mi je misao kroz glavu. Nastavila sam dalje da jedem halapljivo. Usput, ubacivala sam i u staru korpu koja je bila poluprazna.
„Malo gore, malo dole, ote mi se misao“, i nasmejah se sama sebi.
Sledećih nekoliko gricnula sam, pa ako su bile slatke pojela bih. One manje slatke prosto bacala sam. Nije lepo, ali mrzi me da jedem koje nisu dovoljno slatke. Par zadnjih sam koje sam ubrala, prvo sam raspučila, pa liznula. Počela sam da biram. Crvenu, slatku ali crvljivu trešnju sam zafrljačila daleko u voćnjak. Kao da sam gađala nekoga. “Nisam blesava da jedem crvavu, da, da…pored toliko dobrih. Ja da jedem crvavu, neka hvala lepo…“
„Aj, eci, peci, pec, nek ovih par bude dobih i odustajem“, prolete mi kroz mozak. I stvarno bile su baš onakve kakve volim. Slatkeeeeeee….Toliko slatke da sam i u mozgu osetila slatkoću.
„Dosta je, a i korpa je skoro puna.Bilo bi šteta da mi se prevrne i sve trešnje ispadnu…“
S tim mislima polako sam se počela da spuštam iz krošnje. Prvo sam desnom nogom stala na stolicu i proverila da se nije iskrivila, a zatim i levom. Dobro je… Sišla sam na čvrsto. Uzela sam u desnu ruku korpu sa trešnjama, a u levu stolicu. Polako sam krenula iz voćnjaka. Pri izlasku pogledala sam staro stablo trešnje i rekla:“Hvala ti draga na tvojim plodovima. Tvoji su, takvi kakvi su.“
A da, nisam zaboravila broj trešanja. Tačno onoliko koliko sam mislila. Takvih i onakvih, tačno onako kako sam ih opisla.
A one trešnje u korpi nisam htela da brojim. Glupo je. Doduše videla sam par loših. Njih sam izvadila i zavitlala daleko od mene….
