“Ne bojim se ljubavi. Bojim se rizika. I zavisnosti. I mogućeg bola…”
Ko zna iz koliko lepih početaka i veza sam zbrisala zbog ovog stava. Pre roka i vremena. Ko zna koliko je kvalitetnih odnosa prošlo pored mene i završilo se pre nego što je počelo. Da li može da se primeti na samom početku ona mrvica kvaliteta? Ja sve nešto lažem sebe da može.
I dok tako držiš leđa uza zid i gledaš druge kako se uparuju, udaju, žene i želiš im svu sreću ovog sveta, ne primetiš da si na trenutak isključio mozak i prepustio se srcu. I baš u tom malenom trenutku se ispred tebe stvori biće koje nisi očekivao i situacija, baš onakva od kakve si bežao godinama. I uletiš…uletiš bezglavo i bespotrebno kao da si svesno uskočio u oluju. I spustiš gard koji držiš već po navici i dobiješ batine ko Gavranić u „Lajanju na zvezde“. Doduše, on je dobio modrice i šljivu na oku, a ti sjeban ponos i slomljeno srce koje si čuvao kao da ga jedini imaš na svetu. Pogreši čovek…
Ne znam kako se ljudi tako zeznu u deliću sekunde. Možda im se učini da je taj dlan malo nežniji od svih prethodnih. Možda te reči koje su čuli stotinu puta baš sa tih usana imaju lepšu intonaciju i dozu iskrenosti koju nisu skoro čuli. Možda to telo, nekako, kao delić slagalice, idealno prijanja uz tvoje. I taj zvuk nečijeg ravnomernog disanja u mraku zvuči kao ničije do sad. I možda je ta tišina uz jutarnju kafu ona idealna tišina o kojoj maštaš da ćeš je podeliti sa nekim na najlepši način. I onda shvatiš da si jedna najobičnija budala koja je spustila gard, isključila mozak i počela da misli srcem, tom izdajicom, koje je sve idealizovalo, željno samo toga da napokon radi svoj posao.
I onda shvatiš da nisi poželjan. Shvatiš da nisi potreban. Shvatiš da treba da se vratiš tamo gde ti je mesto, jer u toj priči više za tebe mesta nema. Možeš da sediš tri dana i tri noći, da vraćaš film u nazad, preispituješ i sebe i situacije, pitaš se gde si pogrešio, ništa ti ne vredi. Izbačen si iz igre kao što si i ušao, na brzinu. Ne pitaj ništa, ne zovi, ne svađaj se, ne moli, ne ponižavaj se. Nema potrebe. Ti si bio neko ko je trebao da popuni prazninu koju je neko drugi ostavio. Tog drugog je motivisala ta praznina, a tebe zaboravljena funkcija tvog srca. Priznaj sebi grešku. Izvini se sopstvenom srcu, bar toliko zaslužuje. Da si znao da ćeš pasti, ti bi seo. Pogni glavu kad drugi ne gledaju, vrati gard u stari, dobri položaj. Tako je ipak najbolje i najbezbednije.
Ako se te idealne ruke ponovo pruže prema tebi, zato što su se možda setile kako idealno pristaju uz tvoje, razmisli. Seti se da ti je koža popucala svuda gde god da su te dotakle. Seti se kako su ti usne ostale neme, a oči prazne dok si gledao ta voljena leđa kako odlaze na neko drugo, njima udobnije mesto. Možda to mesto više nije tako udobno? Ne znaš. Ali znaš da tebi sopstvena koža nije bila udobna posle svega. Razmisli o svemu, ali ne dozvoli da te obuzme ljutnja. Nema potrebe za tim. Nemoj nikome suditi. Možda je ta druga strana pogrešila isto kao i ti. Oprosti srcem i dušom, onako čisto, kao dete. Zbog sebe, ne zbog nekog drugog. Ali se uvek zapitaj da li će se prvobitno poverenje vratiti. Da li ćeš verovati tim ustima kao prvi put? Da li ti je potrebno razmišljanje da postoji mogućnost da opet vidiš nečija leđa? Da li imaš snage da pored svih stresova i problema opet sve podneseš na nogama? Zapitaj se da li ti je dovoljno stalo. I pitaj da li se voljeno biće vratilo zbog tebe ili zbog obnovljene praznine u srcu.
Sve će se vratiti na staro. Ipak smo mi samo životinje koje mogu svašta da izdrže. Samo ne spuštaj gard, pa neka meč traje i svih dvanaest rundi. Naćiće se već neko ko neće hteti da uđe u ring, nego da te izvede iz njega.
