Ove godone smo se spremali za more u uvecanom sastavu. Tu je jos jedan clan nase nove porodice, pa vise nismo samo par. Svi su nam govorili da je on vec veliki. Skoro puni godinu. A sva deca vole more, vole vodu. No, niko nam nije rekao da moze biti i drugacije.
Nas mezimac inace nije zahtevno dete. Jede sve, ne budi se nocu (mada i nije neki spavac, ali navikli smo), razume sve sta mu se kaze (narocito povisenim tonom), progovara po koju, hoda onih zvanicnih 7 koraka sam (ponekad i vise). Milina prava. A navikao se na mamu,pa samim tim trazi stalno moje prisustvo. To ne znaci da sam ga navikla na ruke, vec da se on jednostavno sigirnije oseca ako sam u vidokrugu. Mada, slicno je o sa tatom. A koje dete ovog uzrasta nije tako?
E, sad krece spremanje za prvi zajednicki odmor i slusanje svih manje vise dobronamernih saveta. Ali ponavljam, niko nam nije rekaao da moze biti i drugacije od lepog.
Put kao put, svima naporan, no cini se najmanje malom. Na neki odmor posle puta nismo ni racinali, ali da vi's, odmorismo se.
Vec prvog dana smo shvatili da dete necemo uspeti da nahranimo u restoranu, iako bi mogao da jede bar polovinu spremljanih jela. Place. Nece u guzvi da jede. Pocesmo da ga hranimo, pre odlaska u restoran, u sobi. Odosmo u market, nakupovasmo vakumiranih peciva, kiselog mleka, vocnih jogurta. Ne mislimo sta je zdravo, samo da dete prehranimo. Tako jede on, pa odemo da jedemo mi, pa opet tamo i njemu ubacujemo u usta, jer, shvatate, sad moze i u guzvi da se jede.
U kolica nece, jer osetio je da moze da hoda pa je sedenje dosadno. A hoda samo preko stepenica. Pronadje puza pa ga stavi u usta. Prilazi kanti za smece sa ciljem da probrlja. Sve hoce i vise nego sto moze. A guzu kad god ima priliku gura u frizider. Da li je skapirao da ga hladi, sta li? Lepo dete otvori vrata firzidera i ugura guzu medju one police i tako nesto stoji i brbrlja, sve dok ga na silu ne pomerimo.
Odlazak na plazu – kao dva tovarna goveceta i gonic. Bazencic, komplet onih alatki sa koficom, 3 lopte, kamion (jer place, nece bez njega – a kad je vec stigao do Grcke sto da i on ne vidi plazu). Ja nosim i dva peskira, one mazalice da ne pogorimo. Onda torbicu sa dokumentima i novcem… Ma zaprega nam nije ravna. A nas mali princ, naravno i narucju, jer jos nije prohodao na duze relacije. Plaza blizu, ne mogu da gresim dusu. I sve bi bilo lepo da nase dete voli u vodu, jer, pobogu, sva deca vole vodu. No, cim dohvati nogama pesak, plac. Ako ga stigne talas, vriska. A guzu da umoci, pa bice smak njegovog malenog sveta. Sve je zabavno najduze 10 minuta. Iako su lezaljke sve iste, ipak su lepse kod neke druge tete nego ove pod nama. Kamenje je divno, ali nije jestivo pa je plac neizbezan. Peska puna usta. Lepljivi prsti. Sunce przi.
Tako smo malog cmizdravca vodali od plaze do bazena, od sobe do restorana. A gde god da budemo duze od deset minuta, nastupa “kmeeee” i mi glavom bez obzira bezimo na drugo mesto dok ljudi ne pocnu tuzno da nas gledaju.
Tu nije bio kraj.
Decak je druzeljubiv. Zeli da deli igracke ali i da pogleda tudje, al ne dele sve mame moje misljenje. Radoznao, hoce da zaviri iza sanka u baru, u kuhinju, i na tudju terasu, kao i u saht i pod svaki kamen. Ne mogu svima da objasnim da je on desetomesecna beba koja tek upoznaje svet.
Jedva nadjosmo malo balansa na bazenu, tako da muz i ja jedva plaze i videsmo. Sve u svemu, preselo nam. A opet bilo je posebno.
Vi, roditelji cija deca vole vodu, uzivajte. Ali i znajte, svaki odmor ce vam liciti na onaj prethodni. Dete u vodi ili bazencicu, vi leskarite kraj njega na peskiru. Pravi raj. Nema iznenadjenja, i neocekivanog, nema avanture. I ne sirite dezinformaciju, jer ne vole bas sva deca vodu.
Pozdravlja vas sve jedna mama iz Grcke, koja ovamo izgleda nije dosla na odmor.
