Od detinjstva volim septembar jer me podseća na početak školske godine, miris novih stvari i knjiga. Pre mnogo godina, moji đački dani su završeni i septembar više ne dočekujem s istim uzbuđenjem. Dugi dani, kratke godine, previše loših stvari, događaja i ljudi učinili su da zaboravim da novi početak uopšte postoji.
Promašene veze, lažni prijatelji, odlazak voljenih, udarac za udarcem. Godinama se ujutru budim sa lupanjem srca i napadima panike dok noću ne mogu da spavam obuzeta brigama. Kao ranjena životinja, teško mi je i da stojim na sopstvenim nogama. Korak po korak. Konačno izlazim napolje. Zatvaram oči. Počinje da se odmotava film, ređa se slika za slikom. Majčin zagrljaj, njegov poljubac, moje nasmejano lice u ogledalu. U trenutku, staklo puca i krhotine mi se zarivaju svuda po telu. Neopisiv bol. Vadim jedan po jedan delić raspuknutog ogledala.
Na polomljenim delovima umesto svog lica vidim lice majke koje više nema, njega kako odlazi, lik mog nerođenog deteta, deteta koje je umrlo u meni. Svaki delić ima svoju bolnu priču. Nakon izvađenih krhotina ostale su rane koje će vremenom postati ožiljci. U tom trenutku, posle dugo vremena, kreću suze. Ponovo osećam svoj dah, osećam da srce ne preskače, olakšanje što mogu da se isplačem. Godinama sakupljana tuga, bol i gorčina konačno su našle put da se oslobode. Svaka suza je teška tonu. Sa svakom suzom otpuštala sam pitanja. Zašto me je ostavio? Zašto sam je izgubila? Ko je kriv? Neprekidno dvočasovno plakanje me je opustošilo.
Pročišćena, ostala sam prazna. Od hiljadu, u glavi ostaje da odzvanja samo jedno pitanje: čime se popunjavaju praznine duše? Gledam u predivan prizor prirode ispred sebe. Slušam vetar koji se uvija između lišća. Dodrujem svoje suzama ovlaženo lice. Udišem miris svežeg septembarskog dana. Govorim sebi: kreni ispočetka. Svet nastavlja da postoji, sa mnom ili bez mene. Dok sam ja u dva sata doživljavala potpuni slom i ponovno podizanje iz pepela, neko je kuvao ručak, neko je vodio ljubav, neko se svađao.
Svet se nije promenio, nije stao, niti to mogu da očekujem od njega, mogu samo da se promenim ja. Da prestanem da dočekujem jutra kao da mi je novi dan kazna i da ga dočekam kao blagoslov, jer je neko molio za taj još jedan dan. Da prestanem da se žalim na svog oca i brata, jer i sama znam da bih sve dala da mogu još jednom da zagrlim majku. Da ne kritikujem prijatelje već da budem srećna što imam sa kim da popijem kafu, da popričam, našalim se. Da noću ne ležem u krevet sa opsesivnim mislima šta sve sutra moram da obavim.
Sutra je novi dan, pa i ako bude loš i ne bude sve išlo po planu, ko zna zašto tako treba da bude. Da nema tame, kako bismo znali da kažemo “hvala” za svetlo? Da nema loših dana, kako bismo pamtili one dobre? Umeće življenja je prihvatiti sve što se dešava. Izgubila sam majku, ali život me je naveo na put ženi koja je izgubila ćerku. Nanele smo jedna drugoj melem na rane da brže zarastu. Odlaskom čoveka kojeg sam volela oslobodilo se mesto za nekog ko neće otići bez reči, ko će znati sa mnom. Nemam svoje dete da bih ga poljubila pred spavanje, ali život mi je poklonio dete kome nedostaje ljubav roditelja i koje mi nakon zagrljaja pre rastanka daje papir na kome piše “volim te najviše na svetu”.
Kafka je napisao: “Sve što voliš ćeš jednog dana izgubiti, ali ljubav će se uvek vratiti u nekom drugom obliku”. Sve je beskonačan krug i kada pomisliš da je kraj – zastani, udahni i kreni. To je samo prerušeni novi početak.
Aleksandra Stavrov
060/719-4310
