Mi na ovim prostorima smo vekovima bili gladni što je vanserijski uspeh na prostoru na kome živimo. Da smo kojim slučajem severnije pocrkali bi od gladi sigurno. Bilo je ovde puno gladnih godina i ta vekovna glad je stvorila genetski strah kod nas od gladi, pa zato koristimo svaku priliku da nešto pojedemo. U filmu “Undergraund” Lazar Ristovski jede a bombe padaju na Beograd. Žena se čudi kako može da jede kad padaju bombe. On odgovara “štaaa, treba da umrem gladan”.
Najvece moguće zadovoljstvo za nas je – pečenje – …
Kada dođemo na svadbu, polagano jedemo predjelo, pa čorbicu preskočimo, uzmemo malo kupusa (više mesa nego kupusa) a sve vreme kalkulišemo sa količinom jer se “čuvamo za pečenje”. Zamislite tu tragediju, stigne pečenje a mi se već najeli i ne možemo više – to sebi ne bi oprostili. Samo iskusni znaju kako se jede na svadbama i znaju nepogrešivo da se sačuvaju. To iskustvo se prenosi sa kolena na koleno a neki ga cuvaju kao porodičnu tajnu. Kada se konačno najedemo pečenja na kraju dodamo jos dva tri parčeta “bez leba”.
U našim gradovima svakog dana nikne neka pečenjara sa mangalom na trotoaru, jer uzduvni gasovi od automobila daju pečenju poseban ukus. Pitate se šta radi inspekcija? To se samo neupućeni pitaju. Pa i inspekcija voli pečenje. Neviđeno je šta sve može da zavrsi tanjir pečenja: građevinska dozvola, vozački ispit, preticanje preko dve pune linije…Zašto je radar uvek i ispred neke kafane?
Čujem da je i CIA osnovala posebnu grupu koja se bavi fenomenom “pečenja” ali je zakasnila. Naime, da su na vreme provalili njegovu magičnu moć moglo je i da ne bude rata – cela stvar je mogla da se završi sa pečenjem.
Mi na odmor ne polazimo bez “pečenog pileta”. Zabeleženo je puno slučajeva da zaboravimo pasoš pa nas vrate sa granice, ali u našem turizmu nije zabeležen slučaj da je neko zaboravio pile. Čim autobus pređe naplatnu rampu svako je izvadio svoje pilence a kod table “srećan put” dolazi do prve razmene među putnicima. Razmenjuje se batak za belo meso, krilca za trticu… Kurs je poznat- za batak se dobijaju tri krilca i dve trtice – … svi jedu. Ako neko slučajno ne jede svi ga gledaju sa sažaljenjem “mora da je bolestan” . Zatim se prelazi na kifle sa sirom, pa na kolače iz prese i na kraju gurabije. Mi Imamo posebnu tehniku pakovanja hrane za put, prvo kvarljiva hrana pa sve ostalo. I sve plane u prvih 5 km.
Kada pođemo na more u Grčku ponesemo: luk, krompire, pasulj, jaja, meso iz zamrzivača, cveklu, teglu sa džemom, brašno… legne jadan auto kad prelazi Đevđeliju …pun gepek. A vozač zuri do Larise, dodaje gas – vozi kao besan, počelo meso da se odleđava.
Kada bi sve to prodalibu Solunu imala bi cela porodica pun pansion u hotelu, ali nećemo mi, znamo mi kakva je hotelska hrana. Šta ono ima za doručak: maslac i džem…
Mnogi ne znaju kako je nastao Beogradski sajam. Tu je bila ledina pa je jedan Leskovčanin napravio kiosk sa pljeskavicama. Ubrzo se priključio jedan Nišlija sa svojim kioskom. Navalio gladan narod. Kada su to videli iz Privredne komore samo su ogradili livadu i podigli hale za sajam. One Leskovčane ne puštaju ni za živu glavu da izađu jer mogu da stave katanac na sajam. Ko bi normalan dolazio na sajam knjiga ili tehnike da nije leskovačkog roštilja.
Jedući, mi hranimo gladne pretke.
Zato jedemo i na groblju “za pokoj duše”. Pokojnik je umro a da se sigurno nije najeo. Svega ima na groblju, kao za Novu Godinu, samo čorbice nema iz praktičnih razloga. Svi plaču. Uplakanim očima gledaju serviranu hranu. Gen za hranu je jači od svega. Hrana se servira u papirnim tanjirima i jede se bez obzira na atmosferske prilike. Pečenje na +35 i -20 °C.
Mi takođe jedemo i u bolnici. Čovek tek izašao iz šoka, infuzija još u ruci a rodbina donela batak sa krompirićima. On naravno ne može a oni uporni “uzmi, uzmi i mrtva bi usta jela”.
Lepa je ova zemlja, meni najdraža!
Tu se setih Bore čorbe “ko ovde ne poludi stvarno nije normalan”.
BIXI
