‘- Kako se osećaš sad kad je sve prošlo? – upitah sebe. – To je nešto o čemu si baš maštala. – dodadoh.
– Osećam se odlično. Zadovoljno. Ponosno. Kompletnije. Osećam se obično. – odgovorih, kao pripremljena.
Probudim se tako nekad i zapitam se da li sam ja to sanjala ili smo mi zaista otišli biciklom na more.
Da, išli smo biciklom na more. Mi, spontano nameštena grupa. Idealno skrojena četvorka. Dva momka, dve devojke, iliti četiri drugara, četiri bicikla, od Sombora do Hvara, 647 kilometara, bezbroj čestica divne energije. Natovarene bisage, pet dana biciklanja, još dva dana uživanja i oporavljanja, pa serija trčanja i po plažama odmaranja. I haos lepih stvari, momenata, znoja, suza, smeha, zacrtanih želja, novih planova, čekiranih ciljeva. Divan skor leta.
Šetam sa majkom po ulici, srećemo njenu prijateljicu i posle pozdrava mama ponosno izgovara Oni su išli biciklom na more…
Da, išli smo biciklom na more i bili smo kraljevi koji nisu odustali ni kad su skontali da vrh brda ima svoj vrh. I nismo prestali da se nadamo da baš iza sledeće krivine uspon prelazi u dobar spust, iako se to ne obistinjuje već poslednjih deset krivina. Sledeća je naša. Testirali smo svoje granice i snagu svoje volje. Testirali smo želju. Testirali i položili.
Sreli smo drvoseču, imali bliski susret s džipom i pauzirali kod spuki kuće. Na nekim usponima je kamionu trebalo pet minuta da nas obiđe, dok se vozaču znojilo čelo od držanja noge na gasu. Uspona da se čovek zabroji, ali ni jedan put se po tebi ne kroji.
Kupujem na pijaci neke koještarije i kaže žena mužu Oni su išli biciklom na more…
Da, išli smo biciklom na more i ljudi su nas srdačno ugostili. Spavali smo kod pisca-majstora tetovaže, kod dva konzula, u domu roditelja prijatelja iz detinjstva, u kamp prikolici. Vrzmali se po žitnim poljama, brdima i ravnicama, baščaršijama, tekijama, ušćima, uskim mostovima. Jeli smo bahanalije prave, sireve od koze i krave, razne prirodne šteke razotkrivali i često s prvim mrakom kao bebe snivali.
Izlazim iz zgrade, a komšinica govori komšiji Oni su išli biciklom na more…
Da, išli smo biciklom na more i da je to lako biciklom na more bi išao svako.
Zove me drugarica i kaže kako je u šoku jer joj je druga poznanica upravo rekla da smo mi išli biciklom na more…
Da išli smo biciklom na more i emocijama bujali. Vozili nasmejani, trubili, mahali, na pauzama skakali, ne uvek dovoljno hrane žvakali. U glavi sa sobom razgovarali, umornu volju zamajavali i snagu i telo dosetkama i izazovima obmanjivali, kočenja prolongirali. Silno u glavi brojali četri puta guraš desnu pedalu, pa onda četri puta guraš levu pedalu, pa onda obrnuto ali vučeš i još nekih čuda trista ali je poenta uvek ista, a to je da u ljubavi bicikliste i bicikla, nikada nisu posla čista. Lekove za bolove pili, rakijom cirkulaciju pokretali i različitom snagom točkove okretali. Jedni druge gurali, masirali, malo sekirali, bodrili, dovikivali, iza krivina sačekivali. Biciklove menjali, zajedno se polako penjali. Veš u Neretvi prali, kao da smo partizani mali. Mostarom šetali i nismo znali ko su Hrvati, Srbi, a ko Muslimani. Po nekim malim selima meštanima smo na kosmonaute ličili iako smo se biciklističkim izgledom dičili.
Odem na pregled i posle „Dobar dan“ čujem doktoricu koja govori sestrici Oni su išli biciklom na more…
Da, išli smo biciklom na more i jeli burek ispod sača. Pili smo pive razne i imali reakcije fazne. Važno je dobru ekipu imati, okolinu okom snimati i utiske upijati, za pozdrav zvoncetom svirati i po saobraćajnim propisima se na putu odvijati. Tunelu obazrivo klanjati, selfiju veliku pažnju ne pridavati. Često smo se pravili važni i uživali u svakoj pažnji. Sve dok to nismo onako usvojili i nas četvoro to ekipno osvojili, pa se još i na moru polumaratonom iscrpeli, a posle prava uživanja maksimalno trpeli.
Sretoh sebe jutros u ogledalu i nasmejanim brkom poručih odrazu Da, išli smo biciklom na more…
Gorana Koporan