„Kada odlučite da radite za sebe, onda ništa nije teško jer vi sebi krojite život, ostvarujete snove i što je najvažnije, ne gledate na vreme jer nije uzalud potrošeno. Ljudi prepoznaju kada imate cilj, dobru ideju i radite srcem. Skoro mi je jedna žena prišla i upravo to rekla: da se vidi da radim s ljubavlju i s dušom“ – ovo su reči Aleksandre Botić (35) iz Novog Sada koja već dve godine pravi šatore za decu.
Svoju Priču sa dušom počinje zapažanjem da joj upravo mališani na izložbenim sajmovima trče u zagrljaj i dodaje da joj nema lepše potvrde kvaliteta i uspeha od toga.
Priča mi da se našla u situaciji da bira da radi ili da ostavi posao koji joj je donosio privremeno zadovoljstvo, u kojem joj niko nije garantovao sigurnost, gde nije postojala mogućnost napredovanja i gde je bila prinuđena da trpi i guši svoju ličnost, slobodu i kreativnost. Konačno, dala je otkaz i svu ušteđevinu uložila u ideju u koju je verovala.
– Ranije nisam bila svoj gazda, ali sam svakom poslu tako pristupala kao da radim za sebe i davala svoj maksimum. Ni u jednom trenutku nisam sumnjala u sebe, u svoje veštine i samu ideju – sigurna je.
Razmišljajući o svom detinjstvu i bezbrižnom periodu odrastanja setila se svih igara koje je volela, a jedna od njih bila je pravljenje šatora od ćebadi, jastuka i aluminijumskih merdevina.
– Ne postoji osoba koja u svom periodu odrastanja nije uživala u toj graditeljskoj igri – zimi bi pravili iglo, a leti šatore – seća se Aleksandra.
Dok je sa suprugom Dušanom (35) razvijala ideju o Mushroom šatorima, želeli su da to bude ekološki proizvod, kutak koji može da se nadograđuje (zamenom platna šator za sobu postaje plažni) i što je najvažnije, da se nasleđuje.
– Prenatrpani smo plastikom, a velike kompanije od današnje dece prave potrošače i samim tim grade im druge vrednosti. Nama je cilj da doprinesemo kreativnom razvoju, da podstaknemo očuvanje životne sredine, da ih motivišemo da sami nešto naprave, poprave, sklope, da razvijaju motoriku i da jednog dana napravimo bolji i zdraviji svet za sve nas.
Jedini materijali koje koriste su prirodni i to su kvalitetno puno drvo i pamuk.
– S obzirom na to da sam veliki esteta i perfekcionista, sve mora da bude pod konac. Šator ima 4 noge, 3 dodatna dela na koje se navlači platno i drvene čepove koji služe za spajanje.
Aleksandra je nakon Karlovačke gimnazije završila Višu pedagošku školu u Novom Sadu. Imala je sreću da radi razne poslove, od radijskog voditelja, predavača stranih jezika, PR-a, odnosno da se oproba od marketinga do prodaje.
– Suprugova porodica se više od 20 godina bavi izradom nameštaja i oni su nam mnogo pomogli. Ja sam zadužena za dizajn, nabavku materijala i sve što je u vezi sa tekstilom i kasnije sa prodajom, a suprug za proizvodni deo i izradu konstrukcija. Imamo nekoliko dizajnera kreativaca koji su tu kad se nagomila posao, a rokovi se približe.
Aleksandra kaže da je najvažnije da se, kada krenete da radite nešto za sebe, okružite pravim ljudima.
– Prijatelji će se polako osipati. Kada krećete u avanturu zvanu sopstveni posao ista je situacija kao kad se nađete u nekoj nevolji ili problemu: svi će vas tapšati po ramenu pre nego da vam pruže ruku. Postoji bezbroj načina kako da dođete do vaših kupaca, jedan on njih je da se usavršavate u čitavom nizu, od proizvodnje do plasmana.
Najveća inspiracija i podrška joj je majka koja je uvek tu za sve, žena koja ume da se uhvati u koštac sa životom i iz ničega stvori nešto.
– Verovatno sam i ja povukla tu crtu na nju. Naučila me je da se borim i izborim za sebe i svoje bližnje, da verujem u sebe i u svoje ideje i da ne pristajem na manje od onoga koliko vredim. Podrška mi je i moj suprug, koji mi je pre svega pravi iskren prijatelj, a tu su i šira porodica, brat, sestra i nekoliko prijatelja koje mogu da nabrojim na prste jedne ruke – ispričala je Aleksandra za Priče sa dušom.
