„Nemam rezervaciju. Došla sam sama.“
Usledio je začuđujući pogled momka koji je bio zadužen da na listi rezervisanih stolova pronađe moje ime.
Dobro, na ovo sam mogla da računam. Smeškajući se, izgovaram još jednom istu rečenicu, samo glasnije, kako bih i samoj sebi poverovala.
Kažem: “Sama sam došla” pa dodajem: „Imate li neko slobodno mesto za šankom? Mogla bih tu da se udenem“.
Pomažem momku da me smesti, pokazujući rukom na visoku barsku stolicu. Zbunjeno, ali podjednako ljubazno i sa osmehom na licu, sprovodi me do šanka, do visokog sedenja što na mene čeka.
Uh, dobro je, nije mnogo bolelo.
Zauzimam poziciju, vadim cigarete i počinjem da posmatram unaokolo-i prostor i ljude oko sebe.
Bele rečne drvene stolove, sa modroplavim stoljnjacima preko njih. Razne mornarske motive po zidovima-sidra, razapeta jedra, mornarske kape. Velike školjke sa šarenim cvećem na svakom stolu kao ukras. Plavetne sveće što beličasto trepere.
Na jednom celom zidu verno oslikan Gardoš-vidi se dosta kaldrme, i kula Sibinjanin Janka, i Dunav.
Pa ja bih želela upravo ovakav jedan splavić za sebe, kao da su mene pitali kako da ga urede.
Uživam u opuštenom, a kulturnom mestu koje se ispostavlja kao pravi izbor za ovakvu jednu avanturu.
Da, izašla sam sama u svoj Beli grad. Na nepoznato mesto. Među nepoznate ljude. Samo su mi zvuci benda dobro znani-romska muzika iz raznih delova sveta.
Rešila sam da ne zavisim uvek od drugih-njihovih obaveza ili raspoloženja, dovoljno je što sam ja raspoložena da baš večeras negde izađem i eto tako plešem. Jer mi se pleše. Ne treba mi pratnja. U suštini je tako jednostavno.
Čudno neko uzbuđenje me spopalo. Pomešano sa nevericom zbog pobede nad starim običajem što ograničava.
Potreba da samoj sebi napravim gušt, ne čekajući na bilo koga, po prvi put u životu nadjačala je staru naviku zavisnosti od okoline i dovela do toga da učinim za sebe nešto za šta pre nikako nisam bila spremna.
Nastavljam dalje da se divim-nigde oko mene nema pozeraja i šminke. Ljudi su više nego opušteni.
Neki sede i ćaskaju. Drugi stoje i nazdravljaju. Treći miksuju-i stoje, i ćaskaju, i đipaju, i nazdravljaju. Oseća se ljubav. Prihvatanje.
Sve podseća na jesenje lišće u parku koje sam to jutro strpljivo posmatrala sa svoje terase.
Izgledalo mi je kao da su liske izašle u grad i zauzele svoja mesta. Blago su se njihale, svaka u svom ritmu, uz zvuke vetra, praveći jedinstvenu jesenju rapsodiju.
Takvi su i ljudi na splavu, kao jutarnje liske. Neki okrenuti jedni drugima. Opet, neki su tu sami za sebe. A svi zajedno čine deo jedinstva-gomile, muzike što spaja, atmosfere što plete zajedničku melodiju koja u stopu prati ovu što pristiže sa bine.
Stereo.
Lagano i ja počinjem da se njišem. Liska u svojoj omiljenoj maslinastozelenoj bluzi od teške čipke. Palim cigar duvana, poručujem pelinkovac, zadovoljno kačim ljubavni ritam čiji sam deo.
Konobar me odmah zgotivio. Posle pola sata prebacio me za jedno drago burence u blizini šanka. Samo moje, da se osećam još komotnije. Kao da je znao da najviše volim u krčmi da igram baš oko bureta.
Tad sam se tek odomaćila. Poručih sebi i ćevape na palenti i kajmaku. Da pomalo bockam i degustiram dok plešem i pevam, da ugođaj bude još kompletniji.
Iz časa u časa, moja opuštenost je samo rasla. Sve sam se više oslobađala i predavala se trenucima, lepoti koju sam izazvala.
Začuh brzoritmičnu melodiju pesme „Čude pabai“ da nadolazi sa čarobnog repertoara. Pa to je moja omiljena romska pesma.
Gricnuh zalogaj ćevapa, gucnuh malo pelina, pa skočih u vis koliko me noge nose, kao Ciganka, da poletim u nebo, sve tako omamljena.
U nekom momentu, s leđa, prišao mi je tip, malo stariji od mene, u kasnim tridesetim. Zgodan. Kaže da je poreklom Hercegovac, voli ćevape i merake. Ali ništa bez krtole, komentariše gledajući u moj tiganj.
Izvinio se što me u zanosu prekida, ali reče da je morao da odgonetne zagonetku bukvalnog klišea „zašto dama sedi sama“ (s malom razlikom što ova dama čak stoji sama). Otkud to tako-sama, a u vidnom sevdahu?
Ukratko objasnih svoj izazov, pa čavrljajući reč po reč, on spontano ostade tu.
Uz moje dopuštenje, pozva i tri drugara sa kojima je došao, da se i oni pridruže meni i mom buretu.
Hercegovac je čak probao palentu, pa iznenađeno reče da je upravo naišao na dva dijamanta-na mene i na palentu.
Ali se odmah ogradio: „Slušaj devojko, ti si večeras ovde naš dijamant. Sve si nas zabljesnula svojom pojavom. Ali odmah ću ti reći da te ja muvati neću.“
„Oh, pa baš ti hvala što si to podelio sa mnom. A hvala i za ovo drugo, odmah mi je lakše.“, rekoh blagodareći.
Hercegovački šmeker se nije dao lako nadigrati:
„Čekaj, nisam završio. Neću te muvati samo zato što ne znam kako da počnem.“
Svi smo se nasmejali.
To veče, nas petoro smo bili ona gomila od lišća na sred poljane. Nisu me smarali, niti zamarali duhoviti muškarci. Naprotiv.
Igrala sam i pevala iz sve duše. I sama za sebe, i sa njima.
Čula sam četiri različite priče o sitnicama iz života koje su vodili gospoda neznanci što su zajedno sa mnom opkolili bačvu i kušali palentu. I oni su čuli sitne delove priča o mom životu.
Napustili smo splav u tandemu, među poslednjima. Raspredajući na rastanku po još nekoliko anegdota iz života, smejući se detaljima.
Nenametljivo su mi tražili broj telefona.
Nenametljivo nikome ne dadoh broj, ali predložih da se opet vidimo za mesec, dva, kada isti bend bude nastupao na istom mestu.
Da ne kvarimo.
Veče je bilo skroz potaman. Ugađala sam sebi i pre njihovog pojavljivanja i naklona. I nakon toga.
I oni su ugodili i sebi i meni.
Misija uspešno izvršena.
Sloboda ne košta mnogo, samo se retko usuđujemo da sami krčimo put do nje. A tako u tome ima nečeg posebno magičnog, čak i u ovako sitnim koracima.
Usudite se i vi, iznenadićete se kakav je osećaj biti jedini glumac u sopstvenoj režiji.
Samo tada u potpunosti postajemo deo jedinstvene simfonije zvane Život.