Koliko ste samo puta uhvatili sebe da razmišljate na ovaj način: ’’ Ispit mi je za mesec dana, od sutra počinjem da učim…’’. Onda dođe to famozno sutra i pomisliš da baš tog dana moraš da središ orman ili očistiš svoj cenjeni životni prostor. Tog istog dana zaista i krećeš u te radne pobede, a onda shvatiš da se ta aktivnost razvukla na 3,4 dana, jer bi se u međuvremenu setio/la i one police u hodniku koju nikada nisi spremio/la. Sada je recimo ta polica fokus tvog interesovanja i misliš otprilike ovako: ’’Hm prefarbaću je, ne ipak ću samo složiti predmete na njoj, ne ne, ukrasiću je nekim novim predmetom ili nekom fensi biljkom…’’. Spisak bi se samo nizao i na kraju svih tih ’’ iscrpljujućih aktivnosti’’, zasigurno rešavaš da se posvetiš svom socijalnom životu, ipak si ti socijalno biće, a i zaslužuješ malo oduška.
Čekaj da rezimiramo: Sređivanje gajbe, zatim posvećivanje socijalnom životu, dovelo je do toga da izgubiš 6, 10 ili 12 dana svog cenjenog vremena. Kako bre to i gde? Ovaj primer deluje kao da obiluje aktivnostima i radom na nečemu, ali ipak donosi samo kratkoročne pogodnosti. Kuća/gajba je zaista čista, garderoba- sređena, polica- uglancana i uredna, kafe, bioskopi, pozorišta, butici, utakmice- posećeni. Sve ovo je zaista lepo i korisno, ali u tvom slučaju to ipak nije tako. Radi se o klasičnom odlaganju za sutra i zameni akcija. Umesto akcija koje trebaju da ti budu prioritet i koje potencijalno mogu doneti najveće dobrobiti za tebe i tvoju budućnost, ti biraš ove druge, one koje donose kratkoročna i površna zadovoljstva.
Hm kratkoročna i površna zadovoljstva, zvuče onako bez veze, podsećaju na neku stručnu i u najmanju ruku filozofsko – psihološku literaturu. Šta to zapravo znači? To znači da će se i ta kuća/gajba ubrzo uprljati, garderoba razbacati, polica će opet postati nevidljiva za tebe, a famozni socijalni život će na neki način ubrzo biti potpun i na neki način zadovoljen. Počećeš da primećuješ da se neke priče s prijateljima ponavljaju, da ste većinu filmova odgledali, koncerata posetili, modnih trendova što muzičkih što modnih ispratili…
Onda dolazi momenat odluke: ’’Dosta je bilo zezanja sada zaista počinjem da učim’’. Stolica je tu, neudobna je nekako, gnezdiš se ko kvočka. Tu je i sto, a na stolu je to divno čudo tehnologije i savremene socijalizacije. Ipak se odupireš pozivu svoje drage naprave, jer ipak ti si karakter i odluka je već donesena. Shvataš da ti je za učenje potrebna i koncentracija i odlaziš u dragu ti kuhinju. Počela je potraga za stimulativnim sredstvima poput kafe, čaja, šejka od banane, čokoladnih grickalica… Krećeš da praviš neprevaziđene ’’Podizače koncentracije’’ i shvataš da je baš glupo raditi kuhinjske poslove u samotnjačkoj tišini.
Pomišljaš: ’’ Daj da pustim malo televizor da mi pravi društvo dok sam u kujni, ipak nije komp, ima manju silu privlačenja po savremenim teorijama’’. Puštaš televizor i kreće blok muzike koju baš gotiviš ili eventualno serija koja je odgledana bar 3,4 ili 5 puta od strane tvoje malenkosti. Sada bi ti legla, nekako diže raspoloženje. Prošlo je 20-ak minuta i ’’Podizači koncentracije’’ su spremni. Držiš se plana, gasiš medije i sedaš u društvo svoje cenjene i nepravedno zapostavljene knjige. Otvaraš je i ne krećeš s čitanjem, već gledaš i prebrojavaš koliko knjiga ima strana, pa gledaš u papir s ispitnim pitanjima pa brojiš i njih, sve vreme prebrojavaš, računaš i uklapaš broj dana s brojem strana i brojem pitanja. Ok shvataš: ’’Ovo je mnogo posla, ali ja sam rešen/a da to odradim najbolje što mogu’’.
Kako sada učiti najbrže, najkvalitetnije i najefikasnije? Pitaš se. Odgovor na ova pitanja, misliš da ne znaš baš najbolje i pomoć i odgovore tražiš od tehnološke naprave – cenjenog kompa. Krećeš u istraživanje po forumima, blogovima, sajtovima i tutorijalima i taman kada počneš da uviđaš da famozne rupe na saksiji nema- ima nekih, ali svaka zahteva trud i vreme, odjednom skapiraš da je prošlo dosta vremena, tačnije da je prošao ceo dan. Kažu da se upornost uvek isplati i zato se trudiš da istraješ u svojoj odluci. Rešavaš da učiš preko noći, jer ipak si ti noćna ptica, a i tada je najmirnije, niko te ne ometa.
Noć je, kafa je tu, ali ovoga puta skuvana brzinom svetlosti u odnosu na onu dnevnu uz društvo TV-a. Sada voljno, motivisano, podstaknut/a snagom sopstvene savesti, krećeš s radom. Zaista uspevaš da učiš neka 3 sata, ali ipak je 3h ujutru i tvoja glava te više ne sluša, kapci su teški, a koncentracija je potpuno nestala. Rešavaš da naviješ sat na 9h, taman ti je dovoljno 6 sati sna, ipak si ti intelektualac, a i Nikola Tesla je spavao po dva sata, pa je uradio ’’Sve ono’’. Zvoni alarm tačno je 9:00h, a ti osećaš iscrpljenost, bol u glavi i mučninu u stomaku. Hm klasična posledica nedostatka noćnog sna, ispijanja energetskih pića i kafa i činjenice da ti je do ispita ostalo manje vremena nego što je bilo na početku ove priče. Opet se misliš: ’’ A da ipak preskočim ovaj rok’’…
