Ja sam vrlo aktivno radila na tome da u mom životu dođem do takozvane flat line. To je ono stanje uma, duše, tela kad godinama ne znaš koji je dan u sedmici, kad su ti svi dani kao u mrmota, kad godine brojiš samo po broju patika deteta i kad si doneo svesnu odluku da nema više uspona i padova – zajebi, dosta je bilo!
Jedan od takvih, baš istih, potpuno istih, dana je i danas.
Avgust, vreo i suv, dok mi se kuvaju tabani u zatvorenim cipelama, jer se na posao ne dolazi golih prstića, vrtim nervozno točkićem miša po fejsu u nadi da ima nečega zanimljivog u toj mojoj “kafani” gde jedino pijem redovno kafu sa prijateljima. Naravno, svi su na odmoru, slabo ima postova, bar onih dobrih.
Najedared, iskoči slika nekog italijanskog primorskog grada, slikana s predvečerja, iz neke uvale… Osvetljene šarene kuće Sorenta ili tako nekog nebeskog raja. O gospode, kako detinje zaigra u meni sve, od zrgčenih prstiju u cipelama do rascvetane dlake na glavi. Prođe kroz mene tako neko neobjašnjivo uzbuđenje, onakvo kakvo sigurno, hrabrije od mene, tera na pakovanje kofera, glasno lupanje vrata za sobom i dobacivanje preko ramena ukućanima: “So long suckers! See you in September“.
Jok, ja sam bre odgovorna žena te i dalje, tako napupela od strasti, sedim za istim stolom ohlađene kancelarije i polako se prisećam čemu ovaj pobesneli titraj u meni. Ja ovo putovanje tretiram kao naš “medeni mesec” – rekla sam tada, sva važna. Moj se saputnik nasmeši i ja to tada shvatih, baš onako kako sam i želela, “i njemu je ovo naš medeni mesec, ijaoooo”. Dugo sam, inače, birala taj aranžman, sve u dosluhu sa drugom moga saputnika, koji je imao turističku agenciju. On, pun razumevanja za moje tek otriveno drugo stanje, predlaže, po njegovom mišljenu, sjajnu destinaciju za odmor i uživanje, mene i mog saputnika, Maltu!
“Biće vam super”, veli: “To je zezanje, ludilo, imate šta da obiđete, jer vas dvoje niste za čvarenje po plaži, blizu Sicilija”… Uh, ja, nestvarno zaljubljena, pomalo trudna, vesela, najsrećnija u životu sa mucanjem odgovaram: “To! To je naš medeni mesec, nađi nam dobar hotel i pakujemo se”.
Kad ja tamo, ono međutim.
Let JAT-a preko Tripolija pretvara dvoiposatni let u šestosatno smaranje u avionu, jer Libijci nalaze neki kvar na tom vrlom JAT-ovom vazduhoplovu (slatko bih sad iskoristila onaj Babićev sinonim, al’ n’umem da ga izgovorim, kamoli napišem). Moj saputnik, inače, boluje od, još uvek nedokazanog sindroma, “večite gladi” i kanda je vrlo nervozan, večerao je sinoć, a sad je dva unoć i ovaj JAT-ov kikiriki, što služe sestradese njegove ispisnice, nije ni na zub.
Ja sam opuštena, idem na honeymoon, na Mediteran, da obilazim ostrva, da se sunčam… Idem da vodim ljubav najmanje 20 od 24 časa (samo pažljivo da beba veličine graška u stomaku ne ostane sa rupicom na bradi, hihihi… To mi je mnogo smešno – tada!). Još par sati smaranja u avionu, negodovanja i coktanja nekih klinki iz prvih redova, dobacivanja stjuardesama JAT-a da mi je saputnik gladan te ako mu ne donesu još jedan onaj trouglasti sendvič, sav moj planirani desetodnevni užitak može da propadne, jer će on da eksplodira kao tempirana bomba i Bog otac nas ne sastavi. Sve poletno, lepo, polećemo, dolećemo i slećemo! Hm, nisam se nešto mnogo informisala pred put oko prvih simpoma trudnoće, osim što sam dobila zeleno svetlo da mogu da idem od uvažene mi doktorke, niti oko te Malte, jer zvučalo je skroz egzotično. Ju, Malta, smrdi – kažem. “Jel’ da da bazdi, a? Jel’ i tebi smrdi ovde. Jaooo, šta je ovo ugušiću seee”, čepeći se izigravam primadonu sa Karaburme, koju inače uvek u ovo doba godine zapljuskuje tropski miris balege po ulicama. Moj saputnik je sit pa mu ništa ne smrdi. Polako pred zoru nas izbacuju pred hotel, ključevi na recepciji i smeštaj u penthausu istog. Inače, platila sam đavo i po taj hotel, rekli su mi jedina mana mu što je u centru, ali pošto je “sve to tu blizu” biće nam sjajno.
Penthaus soba za mladence izgleda kao krš motel iz američke prerije, sa sve podklobučenim zidovima od vlage… Protestvujemo i je*emo majku po hotelu, sutradan tražimo da nam obezbede novi smeštaj, mašemo sa parama koje smo platil, sve u svemu: “Izvinite, greškom smo vas smestili u nerenovirani deo hotela, a vlaga je od bazena na krovu, pušta već godinama”. Uz sav taj prvi utisak i miris vlage, što od memle što od bazenskog hlora, pretovarajući se u novi renovirani deo hotela saznajemo da mesto u kom smo baš i nema plažu, zapravo Malta i nema neke plaže, ima par, al’ do njih je tri dana jahanja pa je najbolje da se kupamo na bazenu obližnjeg Intercontinental-a.
Zajebi ovo, uplaćujemo sve moguće fakultativne izlete, obilazimo ostrva sa svih strana danima i Gozo i Komino. Ulazimo u svaku uvalu, crkvu na +40°C, kupujemo kozji sir u maslinovom ulju i inćune na svakoj pijaci, suvenira imamo za još jedan kofer, gunđamo i ja i saputnik, ali eto izdržaćemo još par dana. Po ulicama Malte gamiže hiljade studenata iz svih delova Evrope koji tu uče engleski jezik, noću se ostrvo pretvara u neki surogat Ibice, muzika ne prestaje, ja se okrećem u krevetu i kažem: “Kakav seks, bre, jes’ ti lud?! Grozno mi je ovde, sve smrdi i muka mi je”.
Da me razveseli, ne bih li mu kako dala, moj saputnik nam organizuje katamaranom put na Siciliju. Divna vožnja brodom, meni muka s dušom se rastajem, stjuard me dvaput vraćao iz nesvesti. Pokušavam da objasnim da nisam totalni i opšti idiot, nego da sam trudna, rade me hormoni.
Sicilijaaaa… O, kako se raspoloženje menja, cela miriše na limun i maslinovo ulje, a svud krš i golet. Sat – dva u autobusu pa onda obilazak famozne Taormine, suze mi u uglovima očiju od lepote, jedemo svežu ribu u nekom divnom restoranu od koje onda povraćam naredna dva sata. Zatim odlazak sa +40 na tri stepena iznad nule, na Etnu, na vulkan. Mislim, kad ćeš opet da vidiš vulkan. Divna Etna, sva garava i prašnjava, kupujem džidžbidže od skamenjene lave. Težak mi ranac, uvaljujem ga saputniku. Cvokoćemo od zime dok šetamo oko zagrađenog grotla. Lepo je, ali ipak trčimo nazad do busa. Trčeći iza mene moj saputnik me u jednom trenutku zaustavlja, uzima u naručje i unosi u bus. Srećna sam, baš, mnogo me voli pa hoće da me nosa, smeškaju nam se i ljudi iz busa, kad progovori: “Nemoj da se plašiš, gledaj u mene – prokrvarila si”.
Jaoooo, shit, to mi je sve od ovog cimanja, jadna ja, jadna beba, a ti si još i seks hteo, lele, šta ću sad, kako ćemo, voze me do obližnje sicilijanske ambulante. Nemaju ginekologa, ali kao “može da pogleda” i ovaj lekar. Neću, derem se, hoću kući, jebem ti i Maltu i Siciliju, zovem svoju doktorku u Beograd, ona me kroz par pitanja i odgovara ubedi da nije ništa, dešava se, sve je ok. Opet sam ok. Sledeća dva dana provodimo u sporoj šetnji po Valeti, a tople večeri na istoj klupi na dugačkom šetalištu sa koga se baca fantastičan pogled na mali zaliv osvetljen restoranima i prodavnicama. Sedimo, gledamo u ponoćno more i sumiramo utiske kako nam je ovo najgore letovanje ikad, zagrljeni i pospani ližemo sladoled, sedimo i gunđamo. Mazimo na smenu moj stomak i naš grašak od sina.
Ej, bre, sve ovo pišem sa vremenske distance od osam godina, sedeći u avgustu u kancelariji, pišući neke odvratne dopise, raspravljajući se sa Bugarima i njima sličnima, gledajući sliku na pustom ekranu baš onakvu kakvu pamtim pred očima, sa te klupe na Mediteranu, slušajući jedan te isti glas u svojoj glavi: “Kako je moguće da u momentima istinske sreće toga nisi svestan? Kako je moguće da mi je sada jedna od najlepših uspomena upravo na to letovanje, da smo na slikama srećni i nasmejani? Da mi srce zatreperi svaki put kad se setim skalina sa Taormine, gde sam kukala da dalje uzbrdo ne mogu? Zašto tada nisam uživala u svakom trenu lepote, spokoja i sunca oko mene… Tada i još ko zna koliko puta u životu? Zašto?”
Zato što si bahat i nezahvalan ponekad i ne umeš drugačije. Zato što jednostavno ne znaš drugačije. Ma zato što ciganjsko: “Sreča te gleda, DŽavo ti ne da!” Eto. I kao što je napisao jedan pesnik skoro, kad god možeš pomisli: “A šta ako su ovo oni bolji dani? I uživaj, leto je”!
Autor : Marijana Stolić, za više njenih tekstova klik na link
