Filc u njenim rukama oživi. Ona maštu pretvara u stvarnost i uljepšava prostore za djecu. Sove, autići, slova, vozovi, žirafe… Sve to njeni prsti uljepšaju bojama. I začine s mnogo ljubavi. A onda to stane pod krov “Sitničarnice”.
Mame ne mogu da odole pa još dok iščekuju bebu naručuju figure kojima će ušareniti zidove i krevetiće.
Blaženka Cuca voli sitnice, voli da sama nešto stvara. Često je pokušavala da plete, šije, hekla, išla je na obuku za dekupaž, pravila nakit prijateljicama i sebi, ali je ništa od toga nije toliko zainteresovalo da bi postalo hobi ili poslovna ideja. Sve do “Sitničarnice”.
“Iščekujući prvog dječaka Pavla 2013. godine razmišljala je kako da ukrasi zid njegove sobe. Tako je nastala prva sitnica od filca – veliki plavi oblak sa šarenim kapima kiše. Jer, prodavnice su tada od ukrasa za dječje sobe nudile samo plastične stikere, što mi se činilo previše jednostavnim. Na internetu sam naišla na fotografiju oblaka od filca toliko mi se dopao da sam danima pokušavala da saznam gdje može da se nabavi material. ‘Potraga’ me odvela van granica naše zemlje – u Hrvatsku, odakle ga i dan danas nabavljam”, priča Blaženka Lolama.
Iako je oblak mnogima “ukrao srce”, tada nije razmišljala o tome da počne da se bavi prodajom ukrasa. Ali, nekoliko mjeseci kasnije, razmišljajući kako da ispuni slobodno vrijeme, a i dodatno zaradi, prijatelji su joj predložili – “Sitničarnicu”.
Blaženka Cuca voli sitnice, voli da sama nešto stvara. Često je pokušavala da plete, šije, hekla, išla je na obuku za dekupaž, pravila nakit prijateljicama i sebi, ali je ništa od toga nije toliko zainteresovalo da bi postalo hobi ili poslovna ideja. Sve do “Sitničarnice”.
“I bili su u pravu. Pored toga što uspijevam ponešto da zaradim, radim ono što mi zaista prija. Koliko god mnogima zvučalo čudno, svo to silno sjeckanje, šivenje, lijepljenje… Psihički me odmara i višečasovni rad mi prođe kao tren”, otkriva Blaženka.
A sve je vrlo jednostavno. Pomoću šablona koje sama pravi od papira, makazama isijeca željene oblike, koje potom lijepi ili ručno šije.
Banjaluka je čula za predivnu Blaženkinu ideju, a kako se dobre vijesti brzo šire, sada joj se javljaju i ljudi iz cijele BiH. Čak je bilo i mušterija iz Crne Gore, Srbije i Hrvatske.
“Neki naručuju, neki se jave samo da pohvale, ali u svakom slučaju sve to prija. Drago mi je što su mnogi moji ukrasi otputovali u svijet. Jedan vozić je čak stigao u Australiju”, ponosna je Blaženka.
Sobe mališana najčešće krase sove sa dječijim imenom i ukrašena slova. A zanimljivo je da su ih često naručivali mladići i djevojke, prijatelji za djecu svojih prijatelja. Bilo joj je drago što je vidjela da njene kreacije ne oduševljavaju samo roditelje. Razmišljala je i o tome da “Sitničarnica” dobije svoj prostor, ali je to, kaže, skoro pa nemoguće.
Banjaluka je čula za predivnu Blaženkinu ideju, a kako se dobre vijesti brzo šire, sada joj se javljaju i ljudi iz cijele BiH. Čak je bilo i mušterija iz Crne Gore, Srbije i Hrvatske.
“Ne samo zbog toga što bi to iziskivalo velika ulaganja, nego zato što je izrada ukrasa od filca poprilično spor posao. Za jedno ukrašeno slovo koje košta tri marke potrebno je oko 40 minuta rada, nekada i više, zavisno od ukrasa. Ne stižem da napravim ni toliko zaliha da učestvujem na sajmovima rukotvorina. Zbog toga radim isključivo po narudžbi”, ističe Blaženka.
Roditelji nisu zahtijevni. U većini slučajeva “idu na sigurno”, biraju ono što je već radila, ali im uvijek kaže da bi rado napravila i nešto drugačije.
“Bilo je slučajeva da mi se jave ljudi koji žele da im napravim ukras koji zahtijeva da koristim i neke druge materijale i tehnike rada. Morala sam da odbijem. Nadam se da nema nezadovoljnih mušterija. Volim da kupcima lično predam ukras, jer tada mogu da vidim njihovu reakciju i uvijek im kažem da mogu da odustanu ako im se ne dopada. Mnogo je onih koji mi se jave nakon par dana da mi zahvale i da kažu da su zadovoljni”, srećna je Blaženka.
Izrada ukrasa od filca poprilično spor posao. Za jedno ukrašeno slovo potrebno je oko 40 minuta rada, nekada i više, zavisno od ukrasa.
Mnogi ne znaju da je Blaženka I novinarka u redakciji “Nezavisnih novina”, a i majka Pavla i Jovana.
“Teško je organizovati se pored svih tih svakodnevnih obaveza, ali nekako uspijevam. Nekada vikendom radim od jutra do mraka, pa onda par dana ne stignem ni da razmišljam o filcu”, dodaje.
Mama Blaženka ne prestaje da radi pa je i soba njenih dječaka šarena. Ipak, kako rastu mnogo toga mogu i da dohvate pa sve završava u korpi sa igračkama. Tu dobija neki drugi oblik.
“Sitničarnica” je još jedna divna banjalučka priča o kojoj se govori i preko granica BiH.
