Maša (10) je pripremala boje da pomogne mami oko farbanja novog komada nameštaja koji je stigao u radionicu, dok su se Andrej (3) i Milica (2) igrali napolju pomno prateći šta njihova sestra radi. Čuo sam da i oni ponekad uzmu četkice čisto da vide kako im stoje.
Otac Aleksandar (37) je došao da utovari upravo završenu vitrinu, dok je osnivačica ove ideje, supruga i majka, Marija Veličić Krnjajić (34) završavala kredenac sa ogledalom koji je nedavno naručila jedna devojka. I deda je bio tu da pripomogne oko stolarskih poslova.
Kako je sve počelo, odnosno kako je porodica Veličić iz Zemuna rešila da se oproba u restauraciji starog nameštaja i stvaranju nove umetnosti?
Marija je oduvek imala talenat za slikanje i lepe stvari, pogotovo jer je njena baka Emilija bila Italijanka, pa, otud, kako kaže, i iskonsko interesovanje za farbanje, slikanje i dizajniranje. Igrom sudbine baka je preminula u istoj bolnici na Zvezdari u kojoj se Marija rodila, tako da se nikad nisu srele.
– Uvek sam osećala da pripadam Italiji. Životni put me je stalno vodio ka toj zemlji, čak sam po diplomiranju na Višoj medicinskoj tamo pozvana na tromesečni kurs. Volim njihov jezik, hranu, kulturu, osećam se kao kod kuće. Umetnički pravac, stil rada, nameštaj i detalji poput anđela koje često koristim potpuno su u italijanskom duhu – objasnila je Marija za Priče sa dušom.
Dugo je radila kao kozmetičarka, i kao preduzetnica i kod drugih, a onda je, tokom trudnoće i posle porođaja sa trećim detetom, ostala bez novca koji joj je pripadao.
Dve godine je čekala na isplatu novčane naknade porodiljskog odsustva kod privatnika (još uvek je na sudu tim povodom), a onda je, priznaje, uprkos strahu zbog neizvesnosti, ipak otvorila atelje Shabby dream na Novom Beogradu. Porodica nije odmah bila za tu avanturističku ideju, ali su mišljenja i podrška ljudi iz okruženja, a pre svega njena lična intuicija, učinili svoje.
– Nisam imala veliku ušteđevinu, niti sam bila sigurna da ću imati mušterije. Znala sam samo sa koliko ljubavi sve ovo radim i da se dajem punim srcem. Skoro svi su mi rekli da nema šanse da ne uspem, a gazdarica lokala me je podržala tako što mi je dala prostor na probu dva meseca – seća se Marija.
Danas joj najčešće dolaze ljubitelji starog nameštaja i donose svoje krevete, stolove, stolice, vitrine, kredence, sekretare sa željom da ih ona obnovi i udahne im novi život. Ima i onih koji dođu samo sa idejom, a zatim Marija za njih nabavlja nameštaj i doteruje. Mnogima je kompletne stanove promenila.
U radionici odmah iza Mek Donaldsa provodi puno radno vreme. Kada ima mnogo posla, ode po decu u vrtić oko 17 sati, odveze ih kući i vrati se u svoj mali svet. Uvek prvo popravi drvenu građu, a zatim sledi farbanje. Koristi slikarski materijal i boje, najčešće engleske boje koje su posle Velike Britanije, pre nekoliko godina osvojile i Srbiju.
– Ima dve godine kako sam preuredila ćerkinu sobu u sobu za princezu. Objavila sam slike na fejsbuku i krenuli su lajkovi i pozivi. Zatim smo od moderne kuhinje napravili starinsku, kupili alt dojč ormane i stvorili rustičnu atmosferu. Prvo sam radila za drugarice, pa za njihove ćerke, zatim za kumu i priča se proširila. Jedan čovek je čak želeo da iznenadi suprugu koja se spremala da otvori šminkernicu i naručio joj sto i stolice u tom stilu – otkriva Marija. Njen nameštaj odavno krasi stanove u Beogradu, Novom Sadu, Vršcu, Novom Pazaru i drugim gradovima.
Posebno je ponosna jer je sarađivala sa vlasnicima restorana Vetrenjača u Pančevu i kafića Papagaj & biblioteka u Bloku 21, gde je preuredila vitrinu, komodu, fenjere i napravila sto od ulaznih vrata.
Najjači vetar u leđa dao joj je profesor slikarstva, gospodin Miki, koji se takođe bavi restauracijom. Kada je jednom nekoliko komada nameštaja donela iz njegovog magacina i kada je video kako starine izgledaju u novom, Marijinom ruhu, kratko joj je rekao: „Marija, ti imaš dar od Boga, ja sam profesor slikarstva, ali među mojim studentima nema ovakvog talenta“.
– Rekao je mom suprugu da nikako ne smemo da propustimo ovu šansu i da treba da rizikujem – seća se.
Marija kaže da joj je žao što ljudi pored kontejnera ostavljaju predivan nameštaj od svojih baka i deka, a da nisu svesni njegove vrednosti. Prema njenim rečima, sve to, kad se sredi, može da izgleda kao iz bajke.
Marijinu bajku sa mnogo fotografija radova posetite OVDE, a broj telefona za informacije je +381 65 8 100 100.
