Gde god se okrenem, sve mi nešto smeta, promenilo se na lošije. Atmosfera je nekako drugačija, teška. Mada, i ja sam drugačija, šta da očekujem.
Pitaju me ljudi iz kurtoazije kako mi je, je l’ mi nedostaje grad, i eto, kažem, lepa je Šumadija a Beograd je uvek tu.
Sada, posle tri godine, i nije baš tako. Mapa grada sa ubeleženim meni bitnim mestima nema više staru snagu. Svi smo se rasuli na sto strana, u nekim kvartovima nemam više šta ni da tražim.
A nisam baš ni svoj na svome još ovde gde živim.
Na primeru malog mesta se najjasnije vidi kako stvari funkcionišu. Ovde se tačno zna ko je Janko ko je Marko. Ne može niko da se izgubi u masi.
Zna se ko može da posluje na štetu okoline, a da ga inspekcija zaobilazi, ko je dužnik i na čiji glas se računa. Tačno u glavu, do poslednje duše u selu se zna.
Imamo radne ljude, kojima se tačno na faci vidi šta ti misle, oni vuku, rade, uglavnom im rezultati nisu srazmerni uloženom trudu, uvek ih nešto spotiče, uglavnom to što nisu podobni.
Onda imamo one glavne podobne koji imaju svoju računicu i znaju zašto su podobni. Oko njih su one najgore mutlje, piškiću-kakiću, može i ovako i onako, dupeuvlakači.
Da glavni posrne, prvi bi bacio kamen neko iz reda mutlji do njega.
Ko uopšte može biti glavni u selu od nekoliko kuća?! Dakle, postoji funkcija predsednika mesne zajednice.
Mislim, kakva je to uopšte funkcija, zvuči kao predsednik odeljenske zajednice.
Navodno u jednom selu ovde toliko ne mogu da se dogovore da jedna ulica ima svog predsednika, a druga ulica ima drugog.
Pomislio bi čovek, kakva je to uopšte vlast, predsednik mesne zajednice od tri kuće.
Ako je predsednik neko pošten, ko se prihvatio posla da bi uveo neki red, taj će da odustane jako brzo i da digne ruke kad vidi da je njegov glas formalnost i da ga samo ćuškaju u stranu.
Ako je neka mutlja, e taj će iskoristiti i taj minimum “uticaja” i “vlasti” u svojim rukama za neke svoje sitne ciljeve i sitne pakosti. Na primer, da ima najlepše parče asfalta ispred svoje štale, pa kad ugazi blatnjavom čizmom da zna da gazi kvalitetno.
Taj nivo pakosti može da se očekuje.
Kad dođe Veliki iz varošice u kampanju, on tačno zna koga treba da podseti šta je dužan, sa kim strogo, kome da zapreti, a kome da ugodi.
I rezultati su uvek očaravajući. Ako si na pobedničkoj strani.
Ovo najmanje od najmanjih sela je jedna savršena ćelija, deo isto tako savršene celine gde stvari funkcionišu po istom principu. Na taj način je svaka osoba do najudaljenije zabiti sortirana prema podobnosti.
Prema podobnosti idu pogodnosti.
Sistem je besprekoran i večno će da traje.
I šta ja onda tu radim?
Da se odselim u Australiju?!
