Radnici koji nikada nisu videli more
kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
ta žena taj gigant ta država u državi
kad sam je prvi put video rekao sam: Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči.
Jedina nevina žena koja rađa decu
ta djevuška visoka kao podzemna železnica i lepa kao da uopšte ne postoji
njenu sobu su razneli mirisi
Ona se šminkala i češljala i to je sve što je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
no što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu osloniti
sa kojim bih poredio njene oči i onda mirno spavao
ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti
od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
zapalilo mi se uvo na pošti jednoga drugoga grada
to famozno to zeleno to gorko uvo
koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici
otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
ali nije prestao da me poziva na telefon
svojom telepatskom azbukom svojim visećim mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
snimila je sve što je rekla u životu
njene korake, njen smeh i njen kašalj
njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem
gradove u kojima živomo vezuju naša pisma
ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana
kad me ona voli ne znam od čega živim
ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često umirem
visoko u nebu se setim da ne umem leteti
prođem glavom kroz zid i vidim da sam pogrešio
tad zviznem nogom mesec iznad grada
i trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori đak gutač ljubavnog plamena sa injem u ušima
tumačim svojoj krvi njeno preteško gradivo
pun otpadaka kao golfska struja
silazim niz stepenice u zemlju
i jedini ne znam za svoju tragediju
taj svirepi podtekst naše ljubavi
o suzo na jastuku uspomeno na pilota
koji nikada nije sleteo izgubljen u vazduhu.
Matija Bećković
