Pre neki dan večerala sam sa grupom Parižanki kada je neko pomenuo francuskog pisca Jana Moa.
Ima tjedana kada je kristalno jasno čemu trebam posvetiti kolumnu. I kristalno je jasno kako želi biti pisana, ja sam tu tek usput…
Grupa spisateljica koja je debitovala ove godine podarila nam je snažne i promišljene priče.
Pisci su gord, uobražen svet. Traže u svemu nešto što drugi ne vide, i zbog toga misle da su važni.
Simbolično, prvi put smo razgovarali telefonom 7. januara ove godine.
“The Day My Butt Went Psycho!” je priča o armiji zadnjica koje žele da zavladaju svetom uz pomoć otrovnog, ogromnog prdeža.
Krajem prošle godine sam odlučila da prekinem da pišem. Da raskinem svoje spisateljske ugovore i odbijem sve dalje kopirajterske angažmane. Da zaboravim na Fejsbuk statuse i Instagram caption-e. Jednom za svagda.
Radnici koji nikada nisu videli more kad je sretnu misle da je dan lepši no inače ta žena taj gigant ta država u državi kad sam je prvi put video rekao sam: Eto kako treba da izgleda prestonica jedne…
Na mom će ranjenom srcu zauvijek ostati meki ožiljci poput tragova naših stopala u vrelom pijesku, pijesku koje je u ružičastu boju ljubavi bojilo krvavo sunce utapajući se u moru, beskrajnom kao sve neprolivene suze naše ljubavi, u ružičastu, boju…
Iako je ostvarila devojački san da bude slavna i poznata, Zelda Fidžerald se nije mirila sa tim da ostane u senci svog supruga, autora Velikog Getsbija. Jaka ambicija u želji da postane profesionalna balerina i da se potvrdi kao pisac…
