Ponekad se upletem u svoje obaveze pa zaboravim koliko mi nedostaješ. Ponekad toliko dobro glumim kako sam snažna i gruba pa zaboravim kako su nekad boljeli dani bez tebe. Ponekad se ubijedim da sam se pomirila da je tako moralo…
Nije fer.
“Nemoj ići.”
Samo da ti još nešto kažem, samo da te zagrlim.
Jednog dana će vam tako nedostajati.
Ovo nije lijepa priča. Ova priča boli. Ova priča bi da je osoba krvarilla. Bila bi oguljenih koljena i otečenih očiju.
Naše subotnje jutro kvarili su zvuci teških mašina s obližnjeg gradilišta, sječenje asfalta da bi se postavila nova optička mreža, za neke nove i povoljnije internet provajdere.
Čekam te.
Radnici koji nikada nisu videli more kad je sretnu misle da je dan lepši no inače ta žena taj gigant ta država u državi kad sam je prvi put video rekao sam: Eto kako treba da izgleda prestonica jedne…
Jedino što mi je bilo važno, ako šapućemo o ljubavi, jeste da taj neko bude moja polovina. Ne bolja ili lošija, već ona bez koje ne bih mogla. Kao kada bi falila noga, palac na ruci, plućno krilo, oko, pretkomora…
