Tog dana sam nezainteresirano listala facebook, ne sluteći da ću pola sata kasnije skupljati ostatke svog srca.
Veliki sat u predvorju pokazao je pet kada je mahnula starom portiru i izašla iz zgrade.
Napolju su je dočekali oblaci. Sivi, teški, vodonosni.
Kiša je pretila da se svakog trenutka izlije na grad.
Ponekad se upletem u svoje obaveze pa zaboravim koliko mi nedostaješ. Ponekad toliko dobro glumim kako sam snažna i gruba pa zaboravim kako su nekad boljeli dani bez tebe. Ponekad se ubijedim da sam se pomirila da je tako moralo…
Nije fer.
“Nemoj ići.”
Samo da ti još nešto kažem, samo da te zagrlim.
Jednog dana će vam tako nedostajati.
Ovo nije lijepa priča. Ova priča boli. Ova priča bi da je osoba krvarilla. Bila bi oguljenih koljena i otečenih očiju.
Naše subotnje jutro kvarili su zvuci teških mašina s obližnjeg gradilišta, sječenje asfalta da bi se postavila nova optička mreža, za neke nove i povoljnije internet provajdere.
Čekam te.
<3
