Retkost je danas da se neko može pohvaliti da mu je lepo i udobno u sopstvenoj koži. Pravi je raritet, međutim, da okolini to ne smeta. Kaže se: „Lako je njemu.“ Ili „Gledaj sve dobio na tacni!“ Ili: „Što ne proba nešto drugačije da uradi, nego se drži u sigurnoj zoni?“
U poslednje vreme mi ljudi često govore da izađem iz te komforne zone. To je neki neopsihološki izraz koji označava „naizgled siguran mentalni prostor u kome nam se čini da nas ništa ne može povrediti.“ Činilo mi se ili ne činilo, ne mogu da se ne zapitam: šta kome smeta što želim da sam bezbedna?!
Univerzum nam se opasno raširio do najdaljih granica nasilja i ludila, bombarduju nas potrebnim i nepotrebnim informacijama i samo čekamo da nas proguta neka crna rupa – zašto je, onda, toliki greh želeti biti bezbedan? Zašto je toliko strašno sanjati miran i topao dan za sebe i sve svoje ljubavi? Zašto je toliko pogrešno raditi posao koji voliš na način na koji voliš?
Ja ću da vam kažem zašto. Zato što smo loši prevodioci.
Postoje dva „komfora“. Prvi je komfor koji je od latinskog confortare putovao preko Nemačke, pa nam došao kao Komfort – udobnost. Drugi je konformizam, latinski conformis, a po naški oportunizam, povinovanje mišljenju većine.
Al’ što dva kad može dva u jedan? Eto takav smo mi narod.
Ja kažem: lepo mi je, oni kažu: prilagodila se. Ja kažem: mekano mi u mom svetu, oni kažu: ušuškala se i ne zna da stvarno živi. Ja kažem: neću ništa na silu, oni kažu: ne ume da odgovori na izazove.
Dođe mi nekad da vrisnem: Prestanite da mešate babe i žabe! Komforno mi je, nisam konformista!
Al’ znam, oni će opet reći kako se branim jer su oni u pravu. I šta je to jedno slovo razlike? M i N su, maltene, jedno te isto.
– Izađi iz zone komfora!
– A zašto?
– Uradi nešto drugačije. Prihvati izazov.
– A zašto?
– Možda ti se desi nešto lepo.
– Ali, meni je VEĆ lepo. Ja VEĆ radim stvari drugačije.
– Izađi NAPOLJE!
– More, marš iz moje zone komfora!
Ako nešto mrzim, to je kad me neko na nešto tera. Ili kad me iz moje avlije tera. Zar vam je toliko neudobno u vašim kožama da hoćete mene iz moje da isterate?
Za mene je zona komfora, u stvari, oaza. Toplo, mirno i najlepše mesto na svetu. Baš kao udobna fotelja iz definicije reči „komforan“ u rečniku. Bez te sigurnosti i topline ja ne umem da mislim drugačije od većine. Bez tog unutrašnjeg sunca lako mi mogu ugasiti i ovo spoljašnje što se šepuri na nebu. To je moja u žuto okrečena soba, sa zamkama za snove umesto zavesa, sa čipkom umesto prekrivača, sa plavim vratima, sa dušekom na podu. Odatle čitam, odatle pišem, odatle volim. Tu sam bezbedna. I neću, (eto, lepo neću!) da unutra pustim loše prevode, podstrekačke poglede i uvrede umotane u dobronamerne savete.
Mogu da pogledam kroz prozor, mogu da izađem i u baštu, ali vi ne možete unutra. Jer sam ja tu moju kuću stvorila da mi bude lepo. Nisam konforna, meni je moja duša komforna. Em mi je udobno, em me vaše mišljenje većine ne zanima.
Pogledajte u rečniku šta to znači.
